Kirgizija tera Amerikance, ugošćuje Ruse

Američki vojnici moraće u roku od 180 dana da napuste vazduhoplovnu bazu „Manas“, smeštenu u neposrednoj blizini kirgiske prestonice Biškeka. Baza je formirana u decembru 2001. u okviru mandata UN kao podrška snagama alijanse u borbi protiv talibana u Avganistanu. „Mehanizam izvođenja američkih snaga već je razrađen. Njih u ’Manasu’ više neće biti“, potvrdio je Adoham Madumarov, sekretar Saveza bezbednosti Kirgizije, i zaključio: „Odbrojavanje je već počelo.“

Ko će zameniti Amerikance, zvanično se ne navodi. Ipak, većina analitičara procenjuje da će to biti – Rusi. Oni u Kirgiziji ionako već imaju svoje vojnike. Ukratko, posao sa Moskvom praktično je već sklopljen, zna se i cena: Rusija će centralnoazijskoj zemlji, u vidu pomoći, isplatiti 150 miliona dolara, uz dodatni kredit ukupne vrednosti oko dve milijarde (SAD su plaćale 150 miliona godišnje). U opštoj finansijskoj krizi takva ponuda se ne odbija.

Otkaz Amerikancima, mada najavljivan nekoliko nedelja, i usaglašen u direktnom kontaktu predsednika Dmitrija Medvedeva i Kurmanbeka Bakijeva, prvi je opipljivi rezultat samita Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), održanog u sredu u ruskoj prestonici. Na istom skupu doneta je i odluka o osnivanju Kolektivnih snaga operativnog reagovanja (KSOR), čiji će glavni nosilac biti Rusija, a koje bi, u okvirima ODKB-a, trebalo da deluju analogno obavezama kakve prema zapadnim zemljama ima sadašnji NATO.

Podsetimo se da su članice Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti, osnovane 15. maja 1992, Belorusija, Jermenija, Kazahstan, Kirgizija, Rusija, Tadžikistan i Uzbekistan.

Nema sumnje da je Rusija samitom u Moskvi otvoreno pokazala odlučnost da povrati svoj strateški uticaj nad teritorijama koje su nekada bile objedinjene u zajedničkom – Sovjetskom Savezu. Istovremeno, ovo je i signal Vašingtonu da američki interesi u ovom delu sveta nikako nisu neprikosnoveni.

U tom kontekstu treba posmatrati još nekoliko, naizgled odvojenih, činilaca.

Prvi je, svakako, najnoviji sporazum Belorusije i Rusije o stvaranju zajedničkog sistema protivraketne odbrane, kao odgovor na američke planove o razmeštanju radarskih i raketnih baza u Češkoj i Poljskoj.

Drugi činilac može da se sagleda kroz poziv američkog predsednika Baraka Obame Rusiji na drastično smanjenje broja nuklearnih bojevih glava. U Moskvi poziv ne odbijaju, ali jasno ističu da razgovor o ovome može da se vodi jedino ako u njega budu uključene sve zemlje koje poseduju nuklearno naoružanje. Pretnje nuklearnim napadom mogu da dođu i od Kine, Indije, Pakistana, Izraela, Velike Britanije, Francuske...

Treće, u političkim kontaktima sa centralnoazijskim državama SAD deluju na bilateralnom principu, bilo poslovnim aranžmanima, uglavnom iz sfere kupovine sirovina, bilo pokušajima nametanja „obojenih revolucija“ (Kirgizija, Jermenija, Azerbejdžan...). Prevodeći sopstvene kontakte sa ovim delom sveta na multilateralnu osnovu (u okviru ODKB-a) i jačanjem vojnog zajedništva (KSOR), Rusija direktno udara na američke interese. Jer sada se u pregovorima sa Vašingtonom kao glavni igrač pojavljuje stožer novog saveza – Moskva.

Ali ne samo sa Vašingtonom. Jak ODKB i u odnosima sa Šangajskom organizacijom za saradnju (čine je: Kina, Kazahstan, Kirgizija, Rusija, Tadžikistan i Uzbekistan, uz posmatrače Indiju, Iran, Mongoliju i Pakistan) svakako će imati kohezioniju ulogu, što, takođe, nije vest koja bi mogla da obraduje američku administraciju.

Nedoumicu analitičara, međutim, izaziva pitanje – kako će Moskva da podnese svoje, u odnosu na ostale članice nesrazmerno najveće, učešće u finansiranju KSOR-a. Svaka od zemalja ODKB-a ima sopstvene finansijske probleme i već sada pomoć očekuju upravo iz bivše sovjetske centrale. Odgovor nadležnih je da snage neophodne za novu vojnu organizaciju već postoje u okvirima armije Ruske Federacije i ostalih armija i nije ih potrebno posebno opremati, pa čak ni predislocirati.

Da li će praksa to i potvrditi, videće se uskoro. Kao i to kakva će biti američka reakcija.