Vongarovo poslednje putovanje

Aranđelovac – Iz daleke Australije u srce Šumadije stigla je vest da nas je zauvek napustio Sreten Božić, zavičajni pisac koji je u svetu bio poznatiji kao Barnumbir Vongar ili samo kao B. Vongar. Srpski i australijski spisatelj i antropolog, humanista i borac za prava australijskih Aboridžina, pisao je romane, drame, kratke priče i pesme i stekao svetski ugled.

Put ovog jedinstvenog čoveka neobične životne sudbine počeo je 1932. godine u Gornjoj Trešnjevici kod Aranđelovca, rođenjem u mnogobrojnoj porodici Stevana i Darinke Božić. Za sebe je govorio da nije čovek koji je završio neke značajne škole. Posle završenog osnovnog obrazovanja upisao je Srednju tehničku školu u Novom Sadu, odsek za mlinske tehničare. Školovanje je prekinuo pošto mu je uskraćena stipendija zbog političkih stavova njegovog oca koji je odveden na robiju jer je od strane posleratnog režima u Jugoslaviji proglašen kulakom.

Pisanjem je počeo da se bavi dok je služio vojni rok u Zagrebu, a posle vojske, 1954. se preselio u Beograd, rešen da se posveti pisanju. Na Radničkom univerzitetu „Đuro Salaj” pohađao je radionicu za pisce, pesme objavljivao u „Mladoj kulturi”, „Novom vesniku” i drugim književnim časopisima. Poeziju je zavoleo zahvaljujući ocu koji mu je recitovao srpske narodne pesme dok su radili u polju. U Mladenovcu je pokušao da štampa novine, u Užicu je radio kao novinar „Vesti”, a zbog jednog članka, na zahtev Slobodana Penezića Krcuna dobio je otkaz i zabranu da radi kao novinar.

Prebegao je prvo u Italiju, a odatle, pešice preko Nice stigao u Pariz 1958. godine gde je jedno vreme živeo u prihvatilištu Crvenog krsta. Tu je savladao francuski jezik, počeo da se druži sa Žan-Polom Sartrom, Simon de Bovoar i krugom ljudi okupljenih oko „Muzeja čoveka” gde se i upoznao sa antropološkim temama. Suočen sa besparicom i sećajući se priča svoga oca koji je jedno vreme u Australiji radio kao kopač zlata, napušta Francusku.

U Australiju stiže 1960. kada počinje da uči engleski jezik. Izdržavao se radeći kao kopač zlata i radnik na građevini. Tražeći posao, uputio se u unutrašnjost Australije i stigao do Tanami pustinje u kojoj se izgubio. Zahvaljujući starom urođeniku koji ga je spasio sigurne smrti, stigao je u pleme Aboridžina sa kojima je živeo deset godina. Tu je i dobio ime Barnumbir Vongar, što u prevodu znači „Glasonoša iz sveta duhova”. Oženio se Đumalom, Aboridžinkom iz domorodačkog naroda Varlpiri, sa kojom je imao dvoje dece. Australija je tada imala stroge zakone koji su regulisali ko i kako može da posećuje područja u kojima su živeli domoroci. Sreten nije imao dozvolu za tako nešto pa su ga krili od australijske policije. Život u aboridžinskom plemenu, omogućio mu je da vidi svu surovost odnosa belog australijskog čoveka prema vekovnim stanovnicima ovog udaljenog kontinenta.

Vongar se uklopio u zajednicu australijskih domorodaca, uočio je njene posebnosti i u svojim delima počeo da ih ističe, ali isto tako i pokušaje njenog istrebljenja. Prvi je svojim književnim radom ukazao na nuklearne probe na kontinentu i iskopavanja uranijumske rude koje su zapretile da dovedu do istrebljenja ovog naroda. Svoja dela objavljivao je pod svojim pravim (Sreten Božić) i književnim (B. Vongar) imenom. Nakon objavljivanja knjige pripovetki o Vijetnamskom ratu 1972. godine verovalo se da je Sreten američki crnac koji je dezerter vijetnamskog rata koji se krije među australijskim domorocima, a sa objavljivanjem „Puta u Bralgu” (1978) mislilo se da je on australijski domorodac iz Severne teritorije Australije.

          B. Vongar je postao snažan glas protiv društvene represije koja se izvodila u ime ideologije i navodnog napretka. Zbog toga su mu dela bila skraćivana, pa zabranjivana, ali Božić nije odustajao. Osnovna tema njegovog dela je sukob dva naroda sa potpuno različitim pogledima na svet – sa jedne strane je imperijalna kultura belog čoveka, a sa druge, 40.000 godina nenasilne kulture australijskih starosedelaca koji u svom rečniku nisu imali reč za rat.

Ipak, dobio je najveće australijsko priznanje za književnost „Emeritus” i mnoge druge međunarodne nagrade, ali i počasni doktorat Univerziteta u Kragujevcu. Imao je podršku mnogih velikana pa i Samjuela Beketa, za nemačko izdanje zbirke priča „Babaru” (1987) predgovor je napisao Peter Handke. Objavio je više od deset knjiga, a najpoznatija je nuklearna teralogija („Raki”, „Karan”, „Valg”, „Dingovo leglo”), kao i „Gabo Đara”, „Tragači” i „Put za Bralgu” (1978), „Put za Bralgu/Babaru”, „Cvet u pustinji”, „Poslednji čopor dingosa”, zbirka pesama „Bilma” i druge.

Bavio se i fotografijom, a njegova kolekcija sadrži stotine snimaka zabeleženih u centralnoj i severnoj Australiji sredinom šezdesetih i krajem sedamdesetih godina prošlog veka. I na taj način je dokumentovao štetne efekte rudarstva uranijuma i testiranja nuklearnog oružja. Zabeležio je i portrete Aboridžina, muškaraca, žena i dece, prikazao njihove loše životne uslove u gradskim kampovima i misijama, grupne fotografije porodica, zajedničke i kućne aktivnosti kao što su kuvanje, lov i ples.

Bio je karakterističan po tome što je iz rodne grude poneo osećanje vrednosti tradicije, uvažavanje sklada sa prirodom, čime je povezao brdoviti Balkan sa zemljom kengura. Sretenov literarni i fotografsko-antropološki opus je najšira i najpoznatija reprezentacija australijske domorodačke kulture.

Posle tragičnog kraja njegove aboridžinske porodice, sa severa Australije preselio se u Melburn gde je živeo relativno izolovano. Posle smrti druge supruge, Linde Bilčić, društvo su mu pravili psi australijske rase dingo, kojih je u jednom trenutku bilo više od deset. O njemu su snimljeni i mnogi dokumentarci, a najčešći gosti su mu bili Dragan Gavrilović, čuveni snimatelj i režiser, i Boris Trbić, profesor i dramaturg. Svoj snimljeni materijal Gavrilović je velikodušno poklonio Zavičajnom odeljenju Narodne biblioteke „Sveti Sava” u Aranđelovcu i ustupio prava emitovanja svojih autorskih filmova o Vongaru.

Dok ga je zdravlje služilo, Božić se mogao videti na službama u pravoslavnoj crkvi u Melburnu. Zbog lošeg zdravstvenog stanja, od kraja 2024. godine bio je smešten u Dom za stare, u kojem je i preminuo 8. marta. Kako smo saznali od naših zemljaka koji žive u Melburnu, sahranjen je u Crkvi Svetog Vasilija Ostroškog u Langvarinu, predgrađu Melburna.