Вонгарово последње путовање

Аранђеловац – Из далеке Аустралије у срце Шумадије стигла је вест да нас је заувек напустио Сретен Божић, завичајни писац који је у свету био познатији као Барнумбир Вонгар или само као Б. Вонгар. Српски и аустралијски списатељ и антрополог, хуманиста и борац за права аустралијских Абориџина, писао је романе, драме, кратке приче и песме и стекао светски углед.

Пут овог јединственог човека необичне животне судбине почео је 1932. године у Горњој Трешњевици код Аранђеловца, рођењем у многобројној породици Стевана и Даринке Божић. За себе је говорио да није човек који је завршио неке значајне школе. После завршеног основног образовања уписао је Средњу техничку школу у Новом Саду, одсек за млинске техничаре. Школовање је прекинуо пошто му је ускраћена стипендија због политичких ставова његовог оца који је одведен на робију јер је од стране послератног режима у Југославији проглашен кулаком.

Писањем је почео да се бави док је служио војни рок у Загребу, а после војске, 1954. се преселио у Београд, решен да се посвети писању. На Радничком универзитету „Ђуро Салај” похађао је радионицу за писце, песме објављивао у „Младој култури”, „Новом веснику” и другим књижевним часописима. Поезију је заволео захваљујући оцу који му је рецитовао српске народне песме док су радили у пољу. У Младеновцу је покушао да штампа новине, у Ужицу је радио као новинар „Вести”, а због једног чланка, на захтев Слободана Пенезића Крцуна добио је отказ и забрану да ради као новинар.

Пребегао је прво у Италију, а одатле, пешице преко Нице стигао у Париз 1958. године где је једно време живео у прихватилишту Црвеног крста. Ту је савладао француски језик, почео да се дружи са Жан-Полом Сартром, Симон де Бовоар и кругом људи окупљених око „Музеја човека” где се и упознао са антрополошким темама. Суочен са беспарицом и сећајући се прича свога оца који је једно време у Аустралији радио као копач злата, напушта Француску.

У Аустралију стиже 1960. када почиње да учи енглески језик. Издржавао се радећи као копач злата и радник на грађевини. Тражећи посао, упутио се у унутрашњост Аустралије и стигао до Танами пустиње у којој се изгубио. Захваљујући старом урођенику који га је спасио сигурне смрти, стигао је у племе Абориџина са којима је живео десет година. Ту је и добио име Барнумбир Вонгар, што у преводу значи „Гласоноша из света духова”. Оженио се Ђумалом, Абориџинком из домородачког народа Варлпири, са којом је имао двоје деце. Аустралија је тада имала строге законе који су регулисали ко и како може да посећује подручја у којима су живели домороци. Сретен није имао дозволу за тако нешто па су га крили од аустралијске полиције. Живот у абориџинском племену, омогућио му је да види сву суровост односа белог аустралијског човека према вековним становницима овог удаљеног континента.

Вонгар се уклопио у заједницу аустралијских домородаца, уочио је њене посебности и у својим делима почео да их истиче, али исто тако и покушаје њеног истребљења. Први је својим књижевним радом указао на нуклеарне пробе на континенту и ископавања уранијумске руде које су запретиле да доведу до истребљења овог народа. Своја дела објављивао је под својим правим (Сретен Божић) и књижевним (Б. Вонгар) именом. Након објављивања књиге приповетки о Вијетнамском рату 1972. године веровало се да је Сретен амерички црнац који је дезертер вијетнамског рата који се крије међу аустралијским домороцима, а са објављивањем „Пута у Бралгу” (1978) мислило се да је он аустралијски домородац из Северне територије Аустралије.

          Б. Вонгар је постао снажан глас против друштвене репресије која се изводила у име идеологије и наводног напретка. Због тога су му дела била скраћивана, па забрањивана, али Божић није одустајао. Основна тема његовог дела је сукоб два народа са потпуно различитим погледима на свет – са једне стране је империјална култура белог човека, а са друге, 40.000 година ненасилне културе аустралијских староседелаца који у свом речнику нису имали реч за рат.

Ипак, добио је највеће аустралијско признање за књижевност „Емеритус” и многе друге међународне награде, али и почасни докторат Универзитета у Крагујевцу. Имао је подршку многих великана па и Самјуела Бекета, за немачко издање збирке прича „Бабару” (1987) предговор је написао Петер Хандке. Објавио је више од десет књига, а најпознатија је нуклеарна тералогија („Раки”, „Каран”, „Валг”, „Дингово легло”), као и „Габо Ђара”, „Трагачи” и „Пут за Бралгу” (1978), „Пут за Бралгу/Бабару”, „Цвет у пустињи”, „Последњи чопор дингоса”, збирка песама „Билма” и друге.

Бавио се и фотографијом, а његова колекција садржи стотине снимака забележених у централној и северној Аустралији средином шездесетих и крајем седамдесетих година прошлог века. И на тај начин је документовао штетне ефекте рударства уранијума и тестирања нуклеарног оружја. Забележио је и портрете Абориџина, мушкараца, жена и деце, приказао њихове лоше животне услове у градским камповима и мисијама, групне фотографије породица, заједничке и кућне активности као што су кување, лов и плес.

Био је карактеристичан по томе што је из родне груде понео осећање вредности традиције, уважавање склада са природом, чиме је повезао брдовити Балкан са земљом кенгура. Сретенов литерарни и фотографско-антрополошки опус је најшира и најпознатија репрезентација аустралијске домородачке културе.

После трагичног краја његове абориџинске породице, са севера Аустралије преселио се у Мелбурн где је живео релативно изоловано. После смрти друге супруге, Линде Билчић, друштво су му правили пси аустралијске расе динго, којих је у једном тренутку било више од десет. О њему су снимљени и многи документарци, а најчешћи гости су му били Драган Гавриловић, чувени сниматељ и режисер, и Борис Трбић, професор и драматург. Свој снимљени материјал Гавриловић је великодушно поклонио Завичајном одељењу Народне библиотеке „Свети Сава” у Аранђеловцу и уступио права емитовања својих ауторских филмова о Вонгару.

Док га је здравље служило, Божић се могао видети на службама у православној цркви у Мелбурну. Због лошег здравственог стања, од краја 2024. године био је смештен у Дом за старе, у којем је и преминуо 8. марта. Како смо сазнали од наших земљака који живе у Мелбурну, сахрањен је у Цркви Светог Василија Острошког у Лангварину, предграђу Мелбурна.