NAŠI DRAGI ČITAOCI

Sticajem okolnosti, krajem prošle i početkom ove godine, našao sam se u ulozi predavača na specijalističkim studijama na jednom beogradskom fakultetu, kao „ekspert” za Aziju kojoj sam posvetio veći deo moje novinarske karijere. Bilo mi je to novo i veoma zanimljivo iskustvo, dragoceno i za moje glavno zanimanje – čoveka koji radi u novinama.

Evo i zašto. Posle svakog predavanja, razgovarali smo ne samo o predavanju, nego i o drugim temama. Jedan mladi kolega mi tom prilikom napomenu kako redovno čita „Politiku”. „Hvala bogu”, obradovao sam se, „nije tačno da mlada generacija nije zainteresovana za novine”, kako se često konstatuje u našim esnafskim analizama o tome kako pamtimo mnogo bolja vremena, strahujući da nam dolaze mnogo gora.

„Ali je ne kupujem”, glasila je dodatna napomena, koja je instant ohladila moj s neočekivane strane podstaknut optimizam.

Mladi kolega mi je objasnio: „Politiku” redovno čita na Internetu. Tako je navikao, kaže, to mu sasvim odgovara i ne mora da menja svoje navike.

Raspitavši se potom da li to praktikuju i ostali specijalizanti, dobio sam sličan odgovor. Čitaju nas, ali ne kupuju.

To je bilo otkriće, ali ne i nešto što pre toga nismo, u redakciji i upravi na 17. spratu naše zgrade u beogradskoj Makedonskoj ulici, slutili. Naš problem je, naime, isti onaj problem o kojem se poslednjih godina raspravlja u menadžerskim kabinetima i redakcijskim sobama poznatih novinskih kuća, od „Monda” do „Njujork tajmsa”, na gotovo svim meridijanima. Ovo „gotovo” upućuje da ima i izuzetaka, ali o tome nešto kasnije.

Problem je dakle da se novine sve više čitaju, ali sve manje kupuju. Umesto da u rukama, u zamenu za sitninu iz džepa, drže papir na koji je štamparska mašina nanela naša dela od prethodnog dana, čitaoci, u sve većem broju, sede ispred ekrana, gde očima prelaze preko naših slova od piksela, mikroskopskih elektronskih tačkica koje formiraju tekst i slike. Kao što mnogi od naših čitalaca – veterana često napominju da su slova naučili i čitalačke navike stekli uz „Politiku”, tako predstavnici nove generacije svoje uvođenje u svet novinarskih sadržaja započinju i – nažalost naše industrije nastavljaju – ispred ekrana.

Problem našeg biznisa, jer i mi radimo da bismo zaradili za plate, papir, štamparsku boju, struju i ostalo, u tome je što ono što nudimo preko Interneta ne naplaćujemo. Naše novine su tamo džabe. A koštaju nas ipak: neko treba da svakodnevno programira taj sadržaj, doteruje ga, iz sata u sat aktuelizuje.

Zašto onda od toga ne dignemo ruke? Pitanje je jednostavno, ali je zato odgovor komplikovan. Kad je Internet postao važan elemenat naših života, pa i savremene civilizacije, sve novine, širom sveta, nisu imale izbora nego da krenu i sa on-lajn izdanjima. Bio je to deo razložno formulisane poslovne strategije: to je način da sebi privučemo nove čitaoce, da ih i tako usmerimo ka kioscima. Ideja je bila – hajde da ih na čitanje preko ekrana prvo naviknemo, a posle ćemo to i da naplaćujemo. A uz to ide i ono možda još važnije: mogu se i u on-lajn izdanju čitaoci prodavati oglašivačima, bez kojih, inače, nema života nijednom glasilu, bilo ono štampano ili emitovano.

Ovo je bio dobar plan, ali, pokazalo se, sa ozbiljnom manom: nije mogao da bude realizovan. Internet se širio brže nego što je bilo ko očekivao, prerastajući u jedan virtuelni i stalnošireći univerzum svakojakog znanja, u jedan rudnik u kome, koliko god da se iz njega iskopa, uvek sve iskopano tamo i ostane, a uz to se i neprestano pridodaje.

A to rudarenje je – besplatno. Nekako se dogodilo, valjda zbog demokratske prirode Internet mreže, u kojoj svako s računarom i telefonskom linijom može da postane njen deo, da su bezmalo svi sadržaji besplatni. Novine koje su u početku naplaćivale čitanje, od toga su (sem retkih izuzetaka) odustajale. Naplata je, naime, smanjivala broj čitalaca, a manje njihovih očiju podrazumevalo je i pad zainteresovanosti oglašivača.

I tako se stiglo do današnjih prilika opisanih na početku: sve nas više čitaju, a sve manje kupuju. Istorijska prekretnica – ne doduše na našem prostoru – zbila se negde prošlog leta. Kako je nedavno predočio Pju istraživački centar, prošlog jula prvi put je više Amerikanaca novinske sadržaje konzumiralo preko Interneta, nego iz kupljenih novina. To se, naravno, moralo dogoditi, ranije ili kasnije, ne samo zbog toga što je prvo besplatno, a drugo košta.

Napomenuo sam već da nije svuda za novine sve tako crno: ima još mesta gde njihova prodaja raste. U Brazilu je broj prodatih primeraka u poslednjih pet godina porastao za 22 odsto, u Indiji i Pakistanu za čak 35 procenata, a slični trendovi su i u nekim drugim zemljama na pomenuta dva kontinenta, gde pristižu nove generacije koje su ne samo pismene, nego i koriste svoje šanse u tamošnjim dinamičnim ekonomijama.

Ako ste, videvši naslov ove kolumne, pomislili da je udvorički, bili ste u pravu. Naš posao je da vama, čitaocima, ugađamo i da činimo sve da budemo važni u vašim životima. A da li ćemo jednog dana (ne ipak tako blizog) nestati zato što će naš biznis propasti? Ne verujem u to, a nemojte ni vi. Naći ćemo u međuvremenu neki način da ponovo uspostavimo stari odnos međuzavisnosti: mi da pišemo tekstove koji zavređuju da budu pročitani, a vi da nas za to nagradite. Možda sve ređe davanjem sitnine na kiosku, a sve češće klikom na ekranu koji će biti registrovan i na našem bankarskom računu. Bićemo još dugo potrebni jedni drugima – samo zajedno, mi s vama i vi s nama, stub smo građanskog društva, njegove kulture i demokratije.