Mladi kockari sve češće kucaju na vrata zelenaša

Često se u medijima navodi da je naša zemlja druga u Evropi po broju kockarnica i kladionica. Iz Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti, poznatije kao „Drajzerova”, potvrdili su taj podatak za naš list, ističući da se takva statistika radi ne po pukom broju objekata, nego koliko ima registrovanih kladionica i kockarnica u odnosu na broj stanovnika. Tako posmatrano naša zemlja nalazi se u samom vrhu.

U vrhu smo, nažalost, i kada je reč o broju zavisnika od kocke, a posebno zabrinjava podatak, prema rečima doktorke Olivere Sbutega Filipović, da veliki broj ljudi koji imaju ovaj problem o tome ćute, odnosno da se samo mali broj zavisnika javlja za pomoć.

U medijima i na društvenim mrežama nedavno se proširila informacija da u Srbiji ima oko 300.000 registrovanih zavisnika od kocke. Prema rečima naše sagovornice takva statistika nije rađena i ne postoje precizni podaci koji je potvrđuju. Napomenula je da u Drajzerovoj od 2010. godine rade sa pacijentima koji imaju poremećaj kockanja, kao i da je otvoreno oko 1.500 kartona pod ovom dijagnozom. Istakla je i da se u svakom trenutku, pod različitim modalitetima odnosno tretmanima, nalazi oko 200 pacijenata u toj ustanovi. To, kako je kazala, nije jasna slika jer nisu jedina ustanova koja se time bavi. Postoji veliki broj ljudi koji nisu svesni da su u problemu ili ne traže stručnu pomoć kako bi isti rešili. Takođe, Drajzerova nije jedina ustanova u kojoj su omogućeni takvi tretmani lečenja.

„Mi primamo pacijente od šesnaeste godine života, ali prema našem istraživanju koje smo radili 2023. godine više od 80 odsto osoba koje imaju razvijenu bolest zavisnosti je imalo inicijalni kontakt do šesnaeste godine života. Iako to zakonom nije dozvoljeno, oni nalaze način kako da uđu u kladionice i kockarnice”, kazala je doktorka za naš list.

Da li je uzrok tog problema ekspanzija, dostupnost ili nešto treće naša sagovornica navodi da je uzrok „od svega po malo” ali i da se često događa da su maloletnici okruženi time u svom domu i da, od najranijeg uzrasta, gledaju oca, brata ili nekog bližeg člana porodice kako se kladi ili kocka.

Sportsko klađenje neretko se posmatra kao igra, a zapravo, istraživanja rađena u Drajzerovoj pokazuju da je prvi kontakt sa klađenjem, kod gotovo svakog zavisnika, zapravo „popunjavanje tiketa”.

„Da bi se bolest zavisnosti razvila potrebno je da se poklopi nekoliko faktora, a jedna od značajnih jeste dostupnost i visoka zastupljenost objekata. Osim toga, savremena tehnologija omogućava i klađenje ’iz džepa’, što dodatno olakšava put ka zavisnosti”, objasnila je doktorka.

Kada je reč o prvim simptomima, oni su slični i kod adolescenata i kod odraslih. Sve aktivnosti koje su ranije imale značaj bivaju stavljene u drugi plan, dok se prioritet postaje kocka, istakla je sagovornica „Politike”.

Posebno je problematično to što mladi kockari sve češće kucaju na vrata zelenaša. Zelenašenje predstavlja krivično delo, a članom 217. Krivičnog zakonika propisano je da će se zatvorom do tri godine i novčanom kaznom, a u pojedinim slučajevima i strožom kaznom, kazniti lice koje za davanje novca ili drugih potrošnih stvari na zajam nekom licu, primi ili ugovori za sebe ili drugog nesrazmernu imovinsku korist, iskorišćavajući teško imovinsko stanje, teške prilike, nuždu, lakomislenost ili nedovoljnu sposobnost za rasuđivanje oštećenog.

„Manipulacija je glavna karakteristika ove bolesti, ona je prvo primetna u samom klađenju i kockanju, ali se kasnije prebacuje i na sve ostale sfere funkcionisanja. Ako govorimo o mlađima, često nestaju novac i zlato iz kuće. Ono što u poslednje vreme viđamo, a što ranije nije bio slučaj, jeste da se mladi odlučuju da uzmu novac na kamatu, što predstavlja posebnu opasnost i uvlačenje u vir koji se čini da je bez izlaza”, kazala je doktorka Sbutega Filipović.

Medicinski i naučno je dokazano da je mehanizam nastanka bolesti zavisnosti, kako hemijski tako i nehemijski u potpunosti isti, zato i patološko kockanje, odnosno poremećaj kockanja pripada bolestima zavisnosti.

Kada je reč o lečenju, ovo je hronična bolest mozga što znači da se ne govori o izlečenju, već zalečenju, kao i kod drugih hroničnih bolesti. Jednostavno ljudi nauče da žive sa svojom bolešću, objasnila je doktorka. Kako je napomenula važno je znati da i tu postoje stereotipi da ko je jednom bio zavisnik, da će to biti uvek, a to nije tačno. Lečenje je zahtevno, dugotrajno, zahteva prisustvo i učestvovanje porodice, ali je i veoma uspešno ukoliko se osoba odluči da pođe putem lečenja, a ne putem poroka.