Dan kada se Iran prelomio

Od našeg specijalnog izveštača
Teheran, 9. februara – Pre tri decenije, uveče na ovaj dan, oni su odigrali ključnu ulogu u uspostavljanju Islamske Republike. Vazduhoplovni kadeti i tehničari jedne teheranske baze bili su prva vojna formacija koja se u prelomnim vremenima priklonila ajatolahu Homeiniju i sukobila sa brigadom „besmrtnih” imperijalne garde šaha Reze Pahlavija.

Tri decenije kasnije, njihovi naslednici tradicionalno su postrojeni pred Homeinijevim naslednikom, vrhovnim vođom revolucije, ajatolahom Hamneijem.

„Islamska revolucija je iransku naciju pretvorila u odlučnu, moćnu, ponosnu i uticajnu naciju”, rekao je Hamnei pred strojem vazduhoplovacauoči sutrašnje centralne proslave 30-godišnjice islamske revolucije.

Do sukoba u vazduhoplovnoj bazi Došan Tapeh, na istoku Teherana, došlo je u petak. Reza Pahlavi već je napustio uzavreli Iran krećući na „odmor” sa koga se nikada neće vratiti. Homeinija je posle 14-godišeg izgnanstva trijumfalno dočekalo tri miliona ljudi.

Zemlja je imala dvojstvo vlasti. Šah je imenovao premijera Šahpura Bahtijara. Homeini je na taj položaj postavio svog saradnika Mehdija Bazargana.

Iran se lomio. Šah je očekivao da će armija sačuvati režim i presto dva i po milenijuma stare persijske carevine. Koji dan pre petka 9. februara, u bazi Lavizan na severu grada prisustvovao sam smotri carske garde. Ispostaviće se da je to bila poslednja ceremonijalna manifestacija šah-in-šahove apsolutističke moći.

Kraj carstva počeo je u baraci baze Došan Tapeha dok su vojnici gledali TV vesti. Kada su prikazani snimci ajatolaha Homeinija kako u dvorištu teheranske škole Repah prima izraze odanosti svojih pristalica, među njima i onih u uniformama, salom kasarne prolomilo se „Alahu akbar” – Bog je najveći.

Ubrzo, pred početak ponoćnog policijskog časa, stigli su „džavidani”, „besmrtni”, elitna brigada šahove garde. Potpomognuti „čiftejn” tenkovima i „skorpion” oklopnim transporterima pokušali su da uguše pobunu na čije su se čelo stavili „homafari”, zemaljski tehničari ratnog vazduhoplovstva.

Činjenica da nikada nisu uživali privilegije oficira regularnih imperijalnih snaga okrenula ih je ka Homeiniju. Kao i ogromnu većinu Iranaca suočenih sa siromaštvom i dramatičnim socijalnim razlikama autokratske šahove vladavine.

Sutradan ujutru sam se sa trojicom kolega uputio ka bazi ne sluteći da će ta subota označiti definitivnu Homeinijevu pobedu. Taksista je u jednom trenutku odustao od dalje vožnje. Krenuli smo peške.

Svuda ogromna gužva. Ljudi trče i usplahireno viču. Čuju se pucnji. Promiču ambulantna kola. Zaustavljaju nas neki naoružani mladići. Stavljaju nam noževe pod grlo. Fedaini, mudžahedini? Svađaju se sa drugima koji bi da ih smire. Jedino što razumem je „habar negari”, novinari. Puštaju nas.

„Područje oko baze potpuno je prekopano. Žene i deca neprestano pune džakove sa zemljom i peskom kojima se, po svim pravilima gerilske borbe u gradu, pregrađuju ulice. Gotovo je neverovatno s kakvom brzinom je avenija Farahabad potpuno promenila svoj lik”, citiram izveštaj o jednoj od najdramatičnijih promena 20. veka koji je „Politika” objavila na 17. strani – sve prethodne bile su posvećene smrti druga Edvarda Kardelja.

Razdvajamo se. „Njujork tajms” i „Los Anđeles tajms” idu ka severu baze. Kolega iz Bi-Bi-Sija i ja ka jugu. Penjemo se na krovove odakle pratimo borbe unutar kasarne. U hotel smo se vratili trojica: Džoa Aleka Morisa iz „LA tajmsa” smrtno je odozdo pogodio neki snajperista.

Mrtvačnice su pune. Vojne vlasti produžavaju policijski čas koji počinje u 16.30. Uzalud. Irance više niko nije mogao da zaustavi.

Verski vođa Teherana ajatolah Talegani poziva vojnike da prekinu da se međusobno ubijaju. Poslušali su ga. Kasarne i policijske stanice padaju jedna za drugom. Civili raznose oružje. Grad je preplavljen plakatima kako koristiti automatske puške. Posle dužih borbi na jugu avenije Firdusi zauzeta je i zgrada nacionalnog radija i TV.

Režim je u nedelju definitivno pao. Premijer Bahtijar je posle samo mesec dana na vlasti podneo ostavku. Bazargan postaje prvi ministar privremene revolucionarne vlade. Moj izveštaj sada je već na 13. strani. Kako se vremena menjaju.

Smrt streljanjem očekivala je nekolicinu koje je nova vlast uhapsila, među njima bivšeg premijera Hoveidu i bivšeg šefa zloglasne tajne policije Savak generala Nasirija.

Bili su to dani potpunog trijumfa islamske revolucije, poslednji dani 2500 godina starog persijskog carstva.

Svetu je tada ostavljeno da nagađa šta će biti. U kojoj meri će faktor religije odlučivati o iranskoj budućnosti, strahovali su arapski režimi. Strahuju, poput Saudijske Arabije i Egipta, i danas.

Zapad se pitao da li će posle „modernistički” nastrojenog šaha Iran uklizati u zagrljaj sovjetskog komunizma ili u islamsko srednjovekovlje. Danas zazire od „izvoza revolucije” i priželjkuje da ponovo ovlada prostorom koji poseduje 10 odsto utvrđenih svetskih rezervi nafte i 15 odsto rezervi gasa.

Da li su u pravu bili alžirski mediji koji su februara 1979. pisali o „jednoj od „najvećih pobeda naroda i snaga oslobođenja”?

Tri decenije kasnije, Iran je udvostručio stanovništvo na 70 miliona. Teheran se sa pet popeo na 12 miliona. Pamtim da sam viđao ljude koji bukvalno žive pod zemljom, u iskopanim rupama, i one neslućenog bogatstva. Iran sada lansira sopstveni satelit, „Omid”, na farsiju „nada”.

„Neke velike sile još ne žele da prihvate velika dostignuća Irana”, poručio je vazduhoplovcima ajatolah Hamnei podsećajući da je uprkos pritiscima i sankcijama Iran napravio velike tehnološke proboje. „Iran je pronašao svoj put i nastaviće stazom progresa uz čvrstu odlučnost i oslonac na Alaha.”

Cena koja je plaćena je visoka. I nisu svi zadovoljni. Posebno oni rođeni posle islamske revolucije koji očekuju mnogo više. Dinamična kakva jeste, Islamska Republika daće im u junu šansu da kažu šta misle o projektu koji je, menjajući i sebe, promenio horizonte politike i moći sveta.