Ahmadinežad odgovorio Obami: Spremni smo za dijalog

Od našeg specijalnog izveštača
Teheran, 10. februara – Tri decenije su prošle otkako se u istoriju uselio oštar, bradati lik šiitskog ajatolaha koji će svojim porukama razgoreti plamen islamske revolucije, inspirisati otpor prema „bolestima” Zapada i promeniti Bliski istok od Libana i Gaze do Iraka.

Uklešten između ratišta Iraka i Avganistana, Iran je danas obeležio 30. godišnjicu revolucije čije je jedno od velikih dostignuća to što je u tom periodu preživela pritiske i pretnje, nametnute ratove i ekonomske sankcije.

Godišnjica revolucije koju su u to vreme očekivali sasvim retki, ako ih uopšte ima, organizovano je obeležena širom zemlje i centralnim mitingom u oblačnom Teheranu na kome je pred milion ljudi na Trgu Azadi govorio predsednik Islamske Republike Mahmud Ahmadinežad.

Tri decenije otkako su SAD posle svrgavanja šaha Reze Pahlavija i afere sa taocima prekinule sve odnose sa Iranom, Ahmadinežad je uzvratio na poruke nove američke administracije koja Teheranu nudi „značajne podsticaje” ukoliko se odrekne nuklearnih ambicija i podrške terorizmu, i istovremeno preti „pritiskom i izolacijom” ukoliko Iran nastavi sadašnji kurs.

„Sasvim je jasno da stvarna promena (u SAD) mora da bude fundamentalna, a ne taktička”, izjavio je Ahmadinežad dan pošto je Barak Obama obnovio ponudu za „konstruktivni dijalog” sa zemljom koju je njegov prethodnik svrstao u „osovine zla”, zajedno sa Irakom Sadama Huseina i Severnom Korejom.

„Jasno je da iranska nacija pozdravlja stvarne promene i spremna je za dijalog u atmosferi jednakosti i obostranog uvažavanja”, definisao je Ahmadinežad iranske uslove Americi, koju je pokretač, predvodnik i vrhovni vođa revolucije ajatolah Homeini nazvao „Velikom satanom”.

„Marg bar Amrika”, Smrt Americi, bio je poklič koji su i u današnjem danu beskrajno ponavljali muškarci stisnutih pesnica. „Mal bal Amlika”, izgovara dete pred TV kamerama. „Alahu akbar”, Bog je najveći, dopunjavaju ih horski žene pod crnim čadorima. Onda bi zamenili parole.

Iako je obazrivo obostrano ispoljavanje spremnosti za obnovu dijaloga posle tri decenije nesumnjivo pozitivan signal, razmena preduslova ostavlja prostor spekulacijama da se radi o retoričkim zahvatima i podstiče sumnje u njegovo skoro pokretanje.

Ahmadinežad, koji duh revolucije pokušava da ojača mešavinom konzervativnog islama, levičarske ekonomije i antiameričke retorike, nedavno je, na primer, od Vašingtona tražio da povuče sve svoje trupe stacionirane po svetu. Ko pomišlja da bi SAD pristale na takvu „fundamentalnu” promenu?

Teško je takođe pretpostaviti da bi Teheran pristao na zahtev SAD da se odrekne vojnih nuklearnih ambicija i podrške terorizmu, jer on to negira. „30 proleća slobode, 30 godina moći”, vijori se na jednom plavom transparentu.

Današnjim mitingom na Trgu slobode označen je kraj ceremonija poznatih ovde kao Deset dana zore: od 1. februara, dana povratka ajatolaha Homeinija iz 14-godišnjeg izgnanstva, do 11. februara, dana kada je slomljen poslednji otpor snaga vernih šahu Rezi.

Svi su izgledi da će, barem za dogledno vreme, osnivač, predvodnik i vrhovni vođa revolucije, Homeini, i 20 godina od svoje smrti ostati simbol prvog suočavanja Zapada sa snagama islama. Njegov legat je snažan, popularnost nedodirljiva.

Turbulentno vreme iranske istorije nastavlja da iritira sve koji islamsku revoluciju doživljavaju kao pretnju sopstvenim interesima od strane „reakcionara pod crnim turbanima”, a ne kao neizbežan epilog politike šaha i Angloamerikanaca koji su ga podržavali.

Dovoljno je otići do bivše carske palate Nijavaran, pretvorene u muzej, gde luksuzni nameštaj, raskošni persijski tepisi i ornamentisana pozlaćena ogledala po kojima se ogledala glamurozna šahbanu Farah Diba dovoljno govore o raskalašnosti otuđene šahinšahove moći. Promena je bila neizbežna.

Takva kakva je, islamska revolucija bila je epilog jednovekovne borbe Irana za političku nezavisnost od kolonijalne diktature. Pogrešili su oni koji su mislili da su Iranci iz sećanja izbrisali angloamerički udar u kome je, zbog nacionalizacije naftne industrije, 1953. oboren legalno izabrani premijer Mohamad Mosadek.

Danas se jasnije vide proporcije revolucije. Ne samo što je označila kraj poluvekovne vladavine prozapadne dinastije Pahlavi i 2500 godina persijskog carstva već je oglasila dolazak prve teokratske republike u savremenoj istoriji.

„Zapad je shvatio da se ovde nešto stvara”, kaže „Politici” profesor dr Hamid Parsanija, pomoćnik generalnog direktora uticajne Organizacije za islamsku propagandu. „Posle rušenja komunizma Zapad u nama vidi ’ono drugo’. Fundamentalna pretnja koja je stvorila hladni rat danas se preselila ovde. Zapad sve vreme pokušava da sam pruži sliku svog rivala, ne dopuštajući mu da se sam predstavi.”

Otkako se, gotovo preko noći, najpouzdaniji saveznik Amerike u muslimanskom svetu pretvorio u njenog najogorčenijeg neprijatelja, imidž nuđen medijskim potrošačima od 1979. svodio je Islamsku Republiku na gomilu „fanatičnih muslimanskih zilota” kojima manipuliše grupa „ludih mula”.

Svetkovine su završene. Iran se vraća složenoj stvarnosti: političkim previranjima, ekonomskoj nestabilnosti, sankcijama sveta zbog svog spornog nuklearnog programa, traganju za odgovorom na ponudu nove američke administracije.

Gde je danas Iran? Čime mogu da se podiče Iranci koji su poslednjih 30 godina proveli u sasvim posebnom eksperimentu teokratske države? Da li su bliže ciljevima za koje su se borili? Ili su izneverena neka obećanja jedne od najdramatičnijih revolucija 20. veka?

Od ranih dana, kada su „ruhani” – sveštenstvo – preuzeli vlast, Iran je doživeo krizu sa američkim taocima, osam godina brutalnog rata sa Irakom Sadama Huseina, unutrašnji terorizam, političke čistke, kulturnu revoluciju, odašiljanje Homeinijevih „strelica”, hapšenje disidenata i gašenje listova, sankcije, ekonomske nedaće, međunarodnu izolaciju.

S druge strane, poslednje tri decenije svedoče o širenju civilnog društva, jačanju lokalnih vlasti, uzletima i padu reformista. Žene moraju da budu odevene u skladu sa kodovima islama, ali su sve uključenije u društvo. U institucijama visokog obrazovanja sada ih je više od muškaraca. Iranski satelit je u orbiti, a planiraju se još četiri.

U poređenju sa standardima regiona, Homeini je kao legat ostavio parlamentarnu republiku relativno uspešne forme, efikasnog odlučivanja i vladavine. Ponosnu na svoje nezavisno mesto u svetu.

„Mi smo najteže prošli”, smatra ekspert islamskih nauka Mohsen Mesdži citirajući kuranski zapis koji kaže da je „lakoća zajedno sa tegobom”. „Za nas počinje lakoća.”

Nisu u to svi uvereni. U poređenju sa obećanjima i u kontrastu sa javnim manifestacijama, raste broj onih koji podsećaju da je revolucija dala manje od onoga što se očekivalo.

„Iranci žele demokratiju i nadam se da će ona stići kroz reforme”, kaže mi mladi pravnik predstavljajući se samo kao Aliazgar. „Jedna revolucija je dovoljna”. Onda podseća da se Ali, najuvaženiji imam šiitskog islama, okrenuo narodu i prepustio mu odluku i da je Homeini uobičavao da kaže da je jedini kriterijum odlučivanja mišljenje naroda.

----------------------------------------------------------------

 Predstoji dijalog SAD–Iran

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 10. februara – Svestrani dijalog Amerike i Irana mogao bi da počne narednih meseci, rekao je novinarima Barak Obama, nagovestivši „novi kurs” u odnosima između dve zemlje koji su poremećeni pune tri decenije. Ponovio je, međutim, da Vašington očekuje da Teheran „ne pomaže terorističke organizacije, da ne preti Izraelu i da se odrekne nuklearizacije koja može da izazove trku u atomskom naoružavanju i tako dodatno destabilizuje već uzburkani region Bliskog istoka”.

Sada je na Iranu, dodao je, da pošalje znak da želi da deluje drugačije nego dosad. Podsetio je, takođe, da je Vašington u pristupu Teheranu, „spreman da upotrebi sve čime raspolaže, uključujući i diplomatiju”.M.P.