Svetinja u kojoj počiva srce grofa Vronskog

Tišina i mir, ali i duhovna energija, izbijaju iz svakog kamena bele crkve u porti manastira Sveti Roman, poznatog po čudotvornim isceljenjima, opstanku uprkos vekovima i bogatoj istoriji, koji je i danas utočište meštana ovog kraja, pravoslavnih vernika i svakoga ko u njega svrati.

U dolini Južne Morave duže od hiljadu godina, od devetog veka, svetinja odoleva zubu vremena kao jedna od najstarijih u Srbiji. Do manastira se stiže putem od Kruševca ka Ražnju, ali ga putnik lako može promašiti – gotovo je skriven u prirodi. Iz pravca Lazarevog grada, posle sela Đunis, skreće se levo, a zatim se nastavlja kroz stazu prohodnu i za automobile.

– U posetu sam prvi put došla pre tridesetak godina, s drugaricama. Htele smo da obiđemo manastir, pomolimo se i uzmemo vodu s izvora. Meštani su govorili da je taj izvor lekovit. Tada je, koliko se sećam, još bio ženski, ali sada su već duže vreme monasi ovde. U blizini se nalazi i manastir Đunis s Crkvom Pokrova Presvete Bogorodice, pa i njega vrlo često obilazim – priča Kruševljanka Zagorka.

Manastir je smešten između tri brda – Gradišta, Crvenog brega i Osretka. Prvi put se pominje 1019. godine u hrisovulji vizantijskog cara Vasilija Drugog, prema podacima Eparhije niške, gde se naziva Sventeromon. Predanje ga vezuje za prepodobnog Romana Sinaita, pustinjaka koji se ovde doselio 888. godine i čije mošti počivaju u crkvi.

Istorija manastira bila je burna. Iako nije obnavljan u vreme Nemanjića, novi život dobija u 14. veku, kada ga ponovo iz ruševina diže knez Lazar Hrebeljanović, u vreme kada Kruševac postaje prestonica Srbije. Manastir je tada bio muški i imao brojno bratstvo. U njemu se, kako beleže povelje, vodila briga o duševno obolelima, što ga čini jednim od malobrojnih duhovnih i medicinskih centara toga doba. U turskim popisima iz 15. i 16. veka manastir se pominje kao Konjice ili Blagoveštenje. U to vreme više puta je rušen, pljačkan i paljen, posebno u 16. veku. Tokom Austrijsko-turskog rata spaljen je do temelja.

Današnji izgled svetinja dobija krajem 18. veka, kada ga obnavlja Đorđe Pila, posle, kako se veruje u ovom kraju, čudesnog isceljenja nad moštima Svetog Romana. Od tada, crkva više nije rušena.

Ispred ulaza u portu, mirna atmosfera se naslućuje pred belom kapijom s gvozdenim vratima i malom freskom sveca iznad ulaza. Pred popodnevnu – nedeljnu liturgiju, na parkingu smo videli nekoliko automobila i motocikala.

– Tradicija je da svake godine bar jednom dođem ovde s porodicom. Pogotovo volim da svratim i poklonim se moštima 29. avgusta, kada se praznuje Sv. Roman. Crkva nije uobičajena, jednostavna je i starinska i na neki način podseća na pretke, korene i drugačiji način života – ističe Iva, koju smo zatekli u manastirskom dvorištu.

Ljudi su u portu ulazili u malim grupama, laganim korakom, a s leve strane ispod visokih stabala četinara nazirala se crkva. Njen izgled je jednostavan – fasada je bela s niskom kupolom i krstom na vrhu, bez nametljive raskoši. Ulaz u crkvu je specifičan – glava se mora pognuti zbog visine manastirskih vrata i hodnika koji vodi do moštiju Sv. Romana.

– Nekada, kada je turska vojska spaljivala svetinje, vojnici su ulazili na konjima u manastire i rušili ih. Da bi se to sprečilo, namerno su napravljeni ovako niski prolazi. Oni bi svakako upali u manastir, ali bi konje morali da ostavljaju u porti i šteta bi bila manja – kaže posetilac Dragan.

Dok je trajala liturgija, vernici su mirno stajali ispred ikonostasa i slušali pojanje. Na desnoj strani hrama uski prolaz vodi do mesta gde se nalaze mošti sveca po kome je bogomolja dobila ime. Iznad njegove ikone, pod prigušenim svetlom, tu su i kandilo i freska Isusa Hrista.

Posle klanjanja moštima, po izlasku u portu manastira, nekoliko ljudi se uputilo ka prodavnici. Tu se, osim sveća, mogu nabaviti i osveštano ulje, ikone, molitvenici, a ponekad i domaći proizvodi koje prave kaluđeri.

Dvorišna trava bila je uredno pokošena, a kaldrmisani putići vodili su i do kaluđerskih konaka i spavaonice. Poglede je privlačio stari zvonik uz koji se nalazi i monaško groblje, koje se takođe može obići.

Osim verovanja meštana u čuda i isceljenja koja su se događala posle posete manastiru, kao i u to da ovaj svetac ispunjava želje, svetinja kroz vreme nije bila samo duhovno već i utočište u ratovima. Za vreme Turaka ovde se nalazila škola, a posle Prvog srpskog ustanka dovođeni su ranjenici o kojima su brinuli monasi.

U toku Prvog svetskog rata organizovano je zbrinjavanje ratne siročadi. Deca su ovde ne samo lečena, već i vaspitavana i obrazovana, govore zapisi Eparhije niške. Jedan od najupečatljivijih tragova ratova i danas je vidljiv – granata ispaljena s obližnjeg brda u toku srpsko-turskih ratova koja je pogodila zid crkve, ali nije eksplodirala. I danas stoji na istom mestu, kao svedočanstvo događaja koji mnogi tumače kao čudo.

Jedna od zanimljivosti je i to da je u porti ovog manastira bio sahranjen i ruski dobrovoljac, pukovnik Nikolaj Rajevski, a veruje se da je njegova sudbina poslužila kao inspiracija Lavu Tolstoju za lik grofa Vronskog u romanu „Ana Karenjina”. Poginuo je 1876. godine u Gornjem Adrovcu, gde je njegova porodica kasnije podigla hram koji je od 1998. godine metoh manastira Sv. Roman.

Telo ruskog plemića prvobitno je sahranjeno u porti, odatle je preneto u Beograd, a kasnije u Rusiju, gde je pokopano uz sve vojne počasti. Njegovo srce još je u manastirskom dvorištu. Na mestu nekadašnjeg groba, nekoliko metara od hrama, podignut je spomenik, gde je na ruskom, srpskom i engleskom jeziku posveta pukovniku Rajevskom, grofu Vronskom.

Jedinstvena građevina u Pomoravlju

O zvoniku manastira Sveti Roman i njegovom značaju svedoče i zapisi autora Olivere Dumić, Nebojše Đokića i Milomira Stevića u knjizi „Tihovanje Romana Sinaita”, u kojima se govori o povećoj četvrtastoj kuli sazidanoj od kamena 1857. godine. „Za vreme osmanske vladavine kaluđeri nisu smeli držati zvona. Kada se čulo da će se taj kraj prisajediniti Knjaževini Srbiji, već 1832. arhimandrit Sava Petrović obratio se pismenom molbom knjazu Milošu da pokloni Sv. Romanu jedno zvono. Knjaz je zvono poslao, a 1833. godine ono je postavljeno na drvenoj zvonari. Četvrt veka kasnije sazidana je kamena zvonara s jugozapadne strane crkve”, zabeleženo je u knjizi uz napomenu da su tridesetih godina prošlog veka postavljena tri zvona i jedan „budilnik zvonce”.

Narod dolazi sa svih strana

– Vernici nam dolaze sa svih strana – iz Vojvodine, s Kosmeta, iz Šumadije, s juga Srbije, iz Republike Srpske, a najviše iz okoline. Najčešće stižu zbog molitve i duhovne pomoći, posebno kada je reč o zdravstvenim i psihičkim tegobama – kaže Milutin, iz manastira Sveti Roman.

Bratstvo manastira ne objavljuje svedočanstva o isceljenjima, ona postoje samo u knjizi utisaka koju vernici sami ispisuju.

– Manastir nema ni sajt ni društvene mreže, jer želimo da sve ostane u duhu tišine i molitve. Ispod manastira nalazi se izvor za koji narod veruje da ima blagotvorno dejstvo, naročito kod nervnih tegoba. Javljali su se i parovi koji su imali problema sa začećem i govorili nam da su posle molitve ovde žene uspele da ostanu u drugom stanju. Kako je jedna monahinja govorila, voda sa izvora leči od onoga u šta veruješ – dodaje.

I potvrđuje priču o pukovniku Nikolaju Rajevskom.

– Njegovo srce još je tu. Rajevski je ranjen u blizini manastira u selu Gornji Adrovac i ovde je preminuo, jer je u to vreme svetinja bila bolnica – objašnjava Milutin.