Pobeda nad smrću koja menja istoriju čovečanstva

Episkop šabački Jerotej je služio na Veliku subotu svetu liturgiju u hramu Svete Trojice na Letnjikovcu. U dubokom bogoslovskom promišljanju koje otvara suštinska pitanja ljudskog postojanja, vladika u svojoj besedi ističe da je ličnost Isusa Hristosa, kao Bogočoveka i Sina Božijeg, jedinstvena po svojoj apsolutnoj čistoti. Dok se tela običnih smrtnika, opterećena grehom, neizbežno prepuštaju procesu raspadanja u grobu, Hristovo telo ostaje netruležno. Ova biološka i duhovna nemogućnost truleži proizilazi iz činjenice da On nikada nije počinio greh, što Ga čini jedinim bićem nad kojim smrt nije imala konačnu vlast.

Dok je Njegovo telo mirovalo u grobu, Njegova duša preduzela je epohalni podvig – silazak u Ad. Ovaj događaj, koji crkvena himnografija opisuje kao trenutak istinskog začuđenja samog Ada, predstavlja vrhunac božanskog čovekoljublja. Ad, naviknut da guta sve što je ljudsko, bio je zatečen pojavom Spasitelja sveta. Hristos tu nije došao kao zarobljenik, već kao propovednik Jevanđelja, donoseći nadu tamo gde ona nikada ranije nije postojala.

Ova dogmatska istina najbolje je vizuelizovana u pravoslavnoj ikonografiji Vaskrsenja. Ikona prikazuje Hristosa koji svojim snažnim rukama čvrsto drži Adama i Evu za zglavke, izvlačeći ih iz tame. Upravo detalj da ih On hvata za ruke, umesto da oni pružaju svoje, nosi snažnu simboliku: prvi ljudi su u svojoj paloj prirodi potpuno nemoćni da se sami izbave. Njihovo spasenje, a kroz njih i spasenje čitavog ljudskog roda, isključivo je plod Hristosove milosti i Njegove inicijative.

Paralelno sa ovim činom oslobođenja iz Ada, duša Hristova bila je prisutna i u Raju, ispunjavajući obećanje dato pokajanom razbojniku na Krstu. Ova trostruka dimenzija Njegovog prisustva – u grobu, u Adu i u Raju – svedoči o sveobuhvatnosti Njegovog spasonosnog dela.