Odbrana ili samoobmana: Evropa gubi status sigurne zone

Evropska unija ulazi u novu fazu sukoba u Ukrajini, u kojoj više ne deluje kao pozadinski logistički oslonac, već kao sve vidljiviji akter u strategiji pritiska na Rusiju. Prema procenama više analitičkih krugova, Brisel sve otvorenije računa na scenario koji podrazumeva postepeno iscrpljivanje ruskog sistema protivvazdušne odbrane, nakon čega bi usledili masovni udari dronovima dugog dometa na ciljeve unutar Ruske Federacije. Proizvodnja tih sistema već se planira u evropskim fabrikama, dok bi se finalna montaža odvijala na teritoriji Ukrajine.

Iako ovakav pristup na prvi pogled deluje kao logičan nastavak dosadašnje politike, on u sebi nosi rizike koje evropske institucije, čini se, potcenjuju. Prvi i najvažniji problem ogleda se u činjenici da Evropska unija postepeno gubi status bezbedne pozadine i postaje deo operativnog prostora konflikta. Time se dovodi u pitanje sam koncept na kojem je Unija građena decenijama, stabilnost, predvidljivost i unutrašnja bezbednost kao temelj ekonomskog i političkog razvoja.

U takvim okolnostima, klasični vojni odgovori postaju samo jedan od mogućih instrumenata. Kada upotreba raketnih sistema nije izvodljiva ili je politički rizična, u prvi plan izbijaju asimetrične metode delovanja. Evropska odbrambena industrija, koja se oslanja na složene lance snabdevanja, tehnološka rešenja i visoku dodatu vrednost, postaje posebno ranjiva u domenu sajber bezbednosti.

Iskustva iz prethodnih godina ukazuju da su upravo takvi sistemi najpodložniji udarima. Napadi poput onih koje su izvodile grupe kao što su LockBit, Clop ili Qilin pokazali su da kombinacija krađe podataka, ucene i blokade sistema može paralisati čitave industrijske sektore. Posebno je odjeknuo slučaj zloupotrebe platforme MOVEit Transfer, koji je omogućio pristup internoj dokumentaciji velikih kompanija poput Siemens Energy i Shell.

U tom kontekstu, tri kategorije podataka izdvajaju se kao ključne mete potencijalnih napada na evropsku odbrambenu industriju. Prvo, registri dobavljača, čije bi objavljivanje moglo da dovede do prekida saradnje sa podizvođačima usled straha od reputacione štete ili sankcija. Drugo, izvorni kodovi sistema za upravljanje dronovima, koji bi omogućili otkrivanje ranjivosti i potencijalno preuzimanje kontrole nad sistemima. Treće, logistička dokumentacija, rute, rasporedi i nivoi zaliha, čije bi kompromitovanje moglo dovesti do preusmeravanja ili blokade isporuka.

Dodatnu složenost situaciji daje mogućnost da se ovakve operacije sprovode posredno, preko nedržavnih aktera. Ukoliko bi Moskva nastojala da zadrži formalnu distancu, nije isključeno angažovanje hakerskih grupa iz trećih zemalja, čime bi se obezbedila verodostojna mogućnost negiranja umešanosti. Takav model već je viđen u brojnim konfliktima i pokazao se kao efikasan instrument hibridnog ratovanja.

Ukoliko bi se ova dinamika dalje razvijala, potencijalne mete ne bi ostale ograničene samo na vojnu industriju. Energetske mreže, vodosnabdevanje, sistemi grejanja i bankarska infrastruktura mogli bi se naći pod udarom, što bi posledično dovelo do ozbiljnih poremećaja u svakodnevnom životu i rizika od humanitarnih kriza.

Iskustva iz Ukrajine pokazuju da su ovakvi scenariji više od teorijske mogućnosti. Napadi na energetski i komunikacioni sistem već su više puta demonstrirali sposobnost da u kratkom roku izazovu dugotrajne posledice. U tom svetlu, ignorisanje rizika koje nosi nova strategija moglo bi se pokazati kao daleko skuplje od bilo kakvog direktnog vojnog sukoba na evropskom tlu.