Tradicionalne vrednosti ispred evropskih

Ne pamtim da je nešto ovako snažno pogodilo srpsku javnost kao što su to potencijalne izmene i dopune Porodičnog zakona, zapravo nacrt tih izmena i dopuna za koji se, koliko god se resorno ministarstvo trudilo da nam objasni kako je vodilo nekakve javne rasprave, ipak ne može reći da je šira javnost bila upoznata sa bilo čim u vezi sa namerama zakonodavca. To što je ministarstvo oglašavalo da će se u četiri najveća grada u Srbiji održati nekakve javne rasprave i to preko njihovog sajta ili „Službenog glasnika” zaista je neprihvatljivo kao argument, jer o ovako osetljivoj temi koja se tiče porodice kao stuba srpskog društva i koji moramo da čuvamo nikad snažnije, predstavnici ministarstva su morali da povedu široku kampanju, da gostuju svaki dan u medijima, da se oglašavaju na društvenim mrežama i da gotovo svakodnevno traže od javnosti mišljenje za određene ciljeve koje su želeli da postignu ovim izmenama i dopunama.

Ovakva rasprava nije mogla da se odigra bez predstavnika tradicionalnih verskih zajednica, posebno ne bez Srpske pravoslavne crkve, kao ni Islamske verske zajednice, kao ni bez prisustva brojnih rodoljubivih udruženja građana i nevladnih organizacija koje se bave zaštitom porodice i porodičnih vrednosti i koje nisu na jaslama raznoraznih Sorosevskih fondova. Ovo je toliko osetljiva tema, da je nezamislivo koristiti argument kako smo sve to morali da uradimo da bismo se uskladili sa nekakvim konvencijama i protokolima, a sve sa ciljem da otvorimo klastere za pristup Evropskoj uniji. Oprostite, baš me briga za protokole i konvencije ako su one suprotstavljene tradicionalnim vrednostima srpskog društva, mada ovde i nije baš to tako, jer nekako ne mogu da se otmem otisku da po našim upravama sede raznorazni zastupnici džender ideologije i koji nam zagovaraju vrednosti koje nikakve veze nemaju sa srpskim društvom i koji zbog sopstvenih uverenja guraju svoje ideološke zamisli bez toga da nam iz Evropske unije bilo ko to traži. Uostalom, prilikom pokretanja obojene revolucije videli smo da je ona u svojoj biti pokrenuta iz samog srca državne uprave i, uopšte, državnog sektora.

Ovde neću ulaziti u brojne sporne odredbe ovog nacrta, jer koliko sam razumeo, resorno ministarstvo je u međuvremenu ponudilo novi nacrt, koji je opet izrađen bez ozbiljne javne rasprave koju sam gore napomenuo, već više pod pritiskom kako stručne javnosti, tako i običnog sveta koji se istinski uplašio za budućnost svojih porodica. Naravno da niko ne želi da telesno kažnjava sopstveno dete ili da ga ponižava, no način kako je to definisano kroz ubačeni Član 70a je tako široko postavljeno, da se mnogi s pravom plaše da bi se ovaj član na razne načine mogao da zloupotrebljava.

Recimo, ako nemirno dete roditelj otera u ćošak, da li je to ponižavajući postupak? Ili ako podigne ton na dete kako bi ga ukorio za nedolično ponašanje, da li to vređa ljudsko dostojanstvo deteta? Možemo doći u ozbiljno paradoksalnu situaciju da roditelj izgubi svako mogući autoritet kod deteta i da dete ako neće da posluša roditeljski savet, a dajemo mu da ima pravo na mišljenje od momenta kada se rodi, što je dodatna besmislica, nećemo praktično ni smeti da ga vaspitavamo. Suštinski, kao da neko želi da obezglavi porodicu, odnosno da ubije roditeljski autoritet prema detetu. No, vrativši se na tezu da moramo poštovati tradicionalne vrednosti srpskog društva, a ono je bazirano na hrišćanskim pravoslavnim vrednostima, zapravo na svetosavlju koje u svojoj osnovi zagovara jaku i snažnu porodicu sa puno dece i ljubljenja bližnjeg svog, ne znam odakle je neko pošao sa pretpostavkom da je srpska porodica nasilna, pa eto moramo da donosimo nešto kako bi deca bila zaštićena od sopstvenih roditelja.

Samo po sebi to je besmisleno. Uzgred, izmenom Člana 69. kako nacrt predviđa, mi u fokus ne stavljamo zaštitničku ulogu koju bi roditelj trebalo da ima prema detetu, već isprazne floskule o razvijanju odnosa zasnovanog na ljubavi, poverenju i uzajamnom poštovanju… Oprostite, hoće li to neko da kaže da roditelji u Srbiji ne vole svoju decu, pa sa njima moraju da razvijaju ljubav?

Što se tiče poverenja i uzajamnog poštovanja, pa ako ubijete roditeljski autoritet toga svakako neće biti. Posebno je problematično što se iz dosadašnjeg zakona briše ovaj član i umesto njega pravi novi, sa skroz suludom konstrukcijom da roditelji „usmeravaju dete ka usvajanju i poštovanju vrednosti mira, dostojanstva, tolerancije, slobode, ravnopravnosti i solidarnosti i da rade na očuvanju i razvijanju porodičnog, nacionalnog, etičkog, kulturnog i drugog identiteta deteta”.

Ova glomazna i ničim potrebna konstrukcija o poštovanju mira i tolerancije je apsolutni višak u odnosu na dosadašnje rešenje, jer dete prvo mora da se vaspita, da shvati svoju kako porodičnu, tako nacionalnu, pa i versku pripadnost, da prvo nauči u svom poreklu, pa tek kada se nauči tim vrednostima, onda može da se govori o poštovanju mira, dostojanstva i ne znam šta se sve još ubacuje. Normalno je da će vas svaki roditelj, pre svega verujuća osoba, vaspitavati da poštuješ svakog ko je druge vere, druge kulture, druge nacionalne pripadnosti, te da je upoznavanje drugih kultura nešto što je pravo blago za svakog čoveka. Ipak, prvo kao dete moraš da naučiš ono čemu pripadaš, jer ako to ne naučiš i ne usvojiš, teško ćeš prihvatiti tuđe. No, ipak je najspornije to što se uvodi pojam „drugog identiteta”. Oprostite, a šta to znači? Kakav je to „drugi identitet”? Da li to znači da na mala vrata otvaramo džender ideolozima prostor da nam uvedu pravo deteta da se tek u pubertetu izjasni da li je dečak ili devojčica? Čemu uopšte ova ludost?

Bogu hvala da je predsednik Republike uvideo koliki je otpor javnosti prema pomenutom nacrtu i što je zamolio Vladu Srbije da zastane sa slanjem tog predloga ka parlamentu. Ukoliko hoćemo da menjamo Porodični zakon, prioritetno mora da se otvori ozbiljna javna rasprava, da najvažniji društveni činioci koje sam nabrojao, kao i stručna javnost, sednu i da razmatraju i da nam prioritet ne budu rokovi koje nam daje Evropska unija, niti usklađivanje sa pravilima Brisela, već isključivo usklađivanje sa vrednostima srpskog društva. Besmislice o tome da je zbog duha vremena neophodno da menjamo zakon ne piju vodu, jer u duhu vremena je možda da imamo i istopolne brakove ili slobodu ispoljavanja satanističkih obreda, pa i to da se osoba slobodno izjasni da nije čovek, da nema pol, pa čak i da je životinja, no, ipak, takve svinjarije, nadam se, da nikom neće pasti da ozakonjuje zbog duha vremena.

*Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista