Традиционалне вредности испред европских

Не памтим да је нешто овако снажно погодило српску јавност као што су то потенцијалне измене и допуне Породичног закона, заправо нацрт тих измена и допуна за који се, колико год се ресорно министарство трудило да нам објасни како је водило некакве јавне расправе, ипак не може рећи да је шира јавност била упозната са било чим у вези са намерама законодавца. То што је министарство оглашавало да ће се у четири највећа града у Србији одржати некакве јавне расправе и то преко њиховог сајта или „Службеног гласника” заиста је неприхватљиво као аргумент, јер о овако осетљивој теми која се тиче породице као стуба српског друштва и који морамо да чувамо никад снажније, представници министарства су морали да поведу широку кампању, да гостују сваки дан у медијима, да се оглашавају на друштвеним мрежама и да готово свакодневно траже од јавности мишљење за одређене циљеве које су желели да постигну овим изменама и допунама.

Оваква расправа није могла да се одигра без представника традиционалних верских заједница, посебно не без Српске православне цркве, као ни Исламске верске заједнице, као ни без присуства бројних родољубивих удружења грађана и невладних организација које се баве заштитом породице и породичних вредности и које нису на јаслама разноразних Соросевских фондова. Ово је толико осетљива тема, да је незамисливо користити аргумент како смо све то морали да урадимо да бисмо се ускладили са некаквим конвенцијама и протоколима, а све са циљем да отворимо кластере за приступ Европској унији. Опростите, баш ме брига за протоколе и конвенције ако су оне супротстављене традиционалним вредностима српског друштва, мада овде и није баш то тако, јер некако не могу да се отмем отиску да по нашим управама седе разноразни заступници џендер идеологије и који нам заговарају вредности које никакве везе немају са српским друштвом и који због сопствених уверења гурају своје идеолошке замисли без тога да нам из Европске уније било ко то тражи. Уосталом, приликом покретања обојене револуције видели смо да је она у својој бити покренута из самог срца државне управе и, уопште, државног сектора.

Овде нећу улазити у бројне спорне одредбе овог нацрта, јер колико сам разумео, ресорно министарство је у међувремену понудило нови нацрт, који је опет израђен без озбиљне јавне расправе коју сам горе напоменуо, већ више под притиском како стручне јавности, тако и обичног света који се истински уплашио за будућност својих породица. Наравно да нико не жели да телесно кажњава сопствено дете или да га понижава, но начин како је то дефинисано кроз убачени Члан 70а је тако широко постављено, да се многи с правом плаше да би се овај члан на разне начине могао да злоупотребљава.

Рецимо, ако немирно дете родитељ отера у ћошак, да ли је то понижавајући поступак? Или ако подигне тон на дете како би га укорио за недолично понашање, да ли то вређа људско достојанство детета? Можемо доћи у озбиљно парадоксалну ситуацију да родитељ изгуби свако могући ауторитет код детета и да дете ако неће да послуша родитељски савет, а дајемо му да има право на мишљење од момента када се роди, што је додатна бесмислица, нећемо практично ни смети да га васпитавамо. Суштински, као да неко жели да обезглави породицу, односно да убије родитељски ауторитет према детету. Но, вративши се на тезу да морамо поштовати традиционалне вредности српског друштва, а оно је базирано на хришћанским православним вредностима, заправо на светосављу које у својој основи заговара јаку и снажну породицу са пуно деце и љубљења ближњег свог, не знам одакле је неко пошао са претпоставком да је српска породица насилна, па ето морамо да доносимо нешто како би деца била заштићена од сопствених родитеља.

Само по себи то је бесмислено. Узгред, изменом Члана 69. како нацрт предвиђа, ми у фокус не стављамо заштитничку улогу коју би родитељ требало да има према детету, већ испразне флоскуле о развијању односа заснованог на љубави, поверењу и узајамном поштовању… Опростите, хоће ли то неко да каже да родитељи у Србији не воле своју децу, па са њима морају да развијају љубав?

Што се тиче поверења и узајамног поштовања, па ако убијете родитељски ауторитет тога свакако неће бити. Посебно је проблематично што се из досадашњег закона брише овај члан и уместо њега прави нови, са скроз сулудом конструкцијом да родитељи „усмеравају дете ка усвајању и поштовању вредности мира, достојанства, толеранције, слободе, равноправности и солидарности и да раде на очувању и развијању породичног, националног, етичког, културног и другог идентитета детета”.

Ова гломазна и ничим потребна конструкција о поштовању мира и толеранције је апсолутни вишак у односу на досадашње решење, јер дете прво мора да се васпита, да схвати своју како породичну, тако националну, па и верску припадност, да прво научи у свом пореклу, па тек када се научи тим вредностима, онда може да се говори о поштовању мира, достојанства и не знам шта се све још убацује. Нормално је да ће вас сваки родитељ, пре свега верујућа особа, васпитавати да поштујеш сваког ко је друге вере, друге културе, друге националне припадности, те да је упознавање других култура нешто што је право благо за сваког човека. Ипак, прво као дете мораш да научиш оно чему припадаш, јер ако то не научиш и не усвојиш, тешко ћеш прихватити туђе. Но, ипак је најспорније то што се уводи појам „другог идентитета”. Опростите, а шта то значи? Какав је то „други идентитет”? Да ли то значи да на мала врата отварамо џендер идеолозима простор да нам уведу право детета да се тек у пубертету изјасни да ли је дечак или девојчица? Чему уопште ова лудост?

Богу хвала да је председник Републике увидео колики је отпор јавности према поменутом нацрту и што је замолио Владу Србије да застане са слањем тог предлога ка парламенту. Уколико хоћемо да мењамо Породични закон, приоритетно мора да се отвори озбиљна јавна расправа, да најважнији друштвени чиниоци које сам набројао, као и стручна јавност, седну и да разматрају и да нам приоритет не буду рокови које нам даје Европска унија, нити усклађивање са правилима Брисела, већ искључиво усклађивање са вредностима српског друштва. Бесмислице о томе да је због духа времена неопходно да мењамо закон не пију воду, јер у духу времена је можда да имамо и истополне бракове или слободу испољавања сатанистичких обреда, па и то да се особа слободно изјасни да није човек, да нема пол, па чак и да је животиња, но, ипак, такве свињарије, надам се, да ником неће пасти да озакоњује због духа времена.

*Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа