„Kontrolisani pakao” bio bi ruski odgovor na nadmoć NATO pakta

Rusija u eventualnom direktnom pomorskom sukobu sa NATO-om ne bi mogla da se osloni na klasičnu vojnu simetriju, već bi, ukoliko bi došlo do najopasnije eskalacije, morala da traži asimetrične načine odvraćanja, ocenio je ruski vojni komentator Vladislav Šurigin, prenosi Cargrad.

Prema njegovoj proceni, Zapad protiv Rusije već vodi dugotrajan „rat iscrpljivanja”, dok istovremeno evropske države povećavaju vojne kapacitete i na ukrajinskom ratištu ispituju nove tehnologije, taktike i modele koordinacije. Šurigin smatra da bi, u narednim godinama, NATO mogao da dostigne nivo snage koji bi mu omogućio da ozbiljno ugrozi ruske interese u ključnim regionima, uključujući Kalinjingrad i Baltik.

On navodi da bi u otvorenoj pomorskoj bici NATO imao ogromnu prednost zbog broja nosača aviona, razarača, fregata, podmornica i udarne avijacije. Upravo zato, kako tvrdi, Moskva ne bi smela da prihvati obračun po pravilima u kojima protivnik ima nesumnjivu brojčanu i tehnološku premoć.

Šurigin kao mogući odgovor pominje strategiju pritiska na ranjive tačke zapadne infrastrukture, pre svega u energetskom i telekomunikacionom sektoru. Prema njegovoj oceni, Evropa je izuzetno zavisna od podmorskih kablova, gasovoda, energetskih veza i naftne infrastrukture, što je čini osetljivom na krizne scenarije u Baltičkom, Severnom i Barencovom moru.

Ruski vojni komentator tvrdi da bi Moskva, u slučaju direktnog korišćenja teritorije NATO zemalja za napade na Rusiju, morala da unapred jasno definiše posledice takvog delovanja. On smatra da bi diplomatsko upozorenje trebalo da prethodi svakoj eskalaciji, kako bi se zapadnim prestonicama stavilo do znanja da bi uključivanje u napad na Rusiju bilo tretirano kao čin agresije.

U analizi se takav model naziva „kontrolisanim paklom” — odnosno nizom mera pritiska koje bi, prema Šuriginovom mišljenju, imale cilj da NATO odvrate od šire konfrontacije, a ne da odmah dovedu do potpunog rata. On tvrdi da bi svaki korak morao da bude politički čitljiv i ostavi protivniku prostor da se zaustavi pre ulaska u još težu fazu sukoba.

Šurigin ide i korak dalje, navodeći da bi krajnji instrument odvraćanja mogla biti demonstrativna nuklearna signalizacija, čija bi svrha, kako tvrdi, bila da Zapad uveri u ozbiljnost ruskih namera. Takav scenario, međutim, nosio bi rizik ogromne eskalacije i predstavljao bi jedan od najopasnijih oblika pritiska u međunarodnim odnosima.

Prema njegovoj proceni, svrha asimetričnog odgovora ne bi bila samo vojna, već i politička: stvaranje dovoljnog pritiska na zapadne države da odustanu od direktnog sukoba sa Rusijom, kao i kupovina vremena za dalju modernizaciju ruske vojske, privrede i odbrambene industrije.

U tekstu Cargrada naglašava se da je reč o analizi i proceni vojnog komentatora, a ne o zvaničnoj strategiji ruskih državnih organa. Ipak, Šuriginove tvrdnje odražavaju sve češće ocene u ruskim bezbednosnim krugovima da bi eventualni sukob Rusije i NATO-a, ukoliko bi do njega došlo, najverovatnije bio vođen ne samo klasičnim vojnim sredstvima, već i udarima na infrastrukturne, ekonomske i komunikacione tačke od strateškog značaja.