Za koga je dijalog zabranjena reč

Raskidaju se kumstva, prekidaju veridbe i razdvajaju porodice zbog različitih političkih stavova i uverenja. To je sve češća pojava u Srbiji, „Ćacad” ili „piculići” su reči koje diskriminišu druge i drugačije i prave nevidljivu „mažino liniju”, koju niko ne pokušava da pređe. Obe društvene grupe su saglasne da su oni prijatelji naroda, a da je ona druga neprijatelj demokratije. Glavni kamen spoticanja zašto nema dijaloga su društvene mreže i strah političkih činilaca šta će reći neimenovani korisnici „Iksa” ili „Fejsbuka”.

Nekada je kafana bila mesto gde su se razmenjivale informacije koje su se potom, širile po gradu. Moderna kafana je danas društvena mreža na kojoj je komunikacija često gruba i glasna. Ova društvena mreža ima mnogo ozbiljniji uticaj nego što joj je broj korisnika. Problem je u tome što, ako ne postoji socijalni kapital korisnika, teško mogu da se razlikuju lažne vesti i dezinformacije, jer često ljudi nemaju mnogo vremena da se udubljuju u te sadržaje koji se umnožavaju svakog minuta.

Mnogi iz nekog razloga vole da misle da naši i svetski političari nisu najpametniji, i da ne postoji drugo objašnjenje za njihove nelogične odluke. Zbog velikog broja objava i pratilaca nije mali broj ni onih koji misle da su, sem njih samih, svi ostali – budale. Ali to ne mogu u lice da im kažu, pa radije sa njima ogovaraju političare. To lažno samopouzdanje pre nekoliko dana lako je srušila jedna poznata novinarka koja je upitala gosta – „A kako to da Tramp ne zna ovo što Vi znate?”

Da ne cveta hiljadu cvetova ni u demokratskoj Americi, svedoči poslednje istraživanje „Pju riserč”, vodećeg istraživačkog centra u SAD, koji pruža informacije o društvenim pitanjima, javnom mnjenju, demografskim trendovima, medijima i tehnologiji. Poznati su po sprovođenju anketa širom sveta o religiji, politici i društvenim fenomenima i u ovoj je ispitivao građane 25 država sveta o tome šta misle o moralu i etici svojih sunarodnika. Iz tog smo istraživanja, recimo, saznali da nisu Srbi najgori na svetu iako naša zemlja nije bila obuhvaćena anketom. Prema ovom istraživanju najlošije stoje Amerikanci koji misle o svojim sugrađanima sve najgore i to onima koji su drugog političkog opredeljenja. Oni se jednostavno mrze i preziru po ovoj osnovi, a o takvom fenomenu i u Srbiji imamo dosta iskustva. I bilo bi lepo da se uporedimo i da konačno saznamo kako se kotiramo u tom političkom „minskom polju”.

Ono što je karakteristika Amerike jeste da ova zemlja danas nije izuzetak po političkoj polarizaciji. I dok je pre desetak godina bilo normalno mišljenje da su republikanci skloni da misle kako su članovi Demokratske stranke nemoralniji, lenji, pokvareniji, i da obrnuto, takođe važi. Ali tada su na meti bili kongresmeni i senatori. Amerikanci su posle deset godina „obrnuli igricu” i novo istraživanje govori da je oštrica mača spuštena na niži nivo, gde su pristalice druge stranke označene kao štetočine i moralne ništarije.

Dramski pisac Dušan Kovačević kaže da to nije ništa novo i da je tako od sveta i veka. Navodi da cela istorija ljudskog roda počiva na sukobu mišljenja, samo što je danas u ovoj eri velikih i brzih informacija mnogo očiglednije i nekakva priča o etici i moralu nestala. Za „Politiku” kaže da je sada situacija takva da svako može da govori šta hoće, a mediji su dostupni i onima koji imaju šta da kažu, ali i onima koji ne bi trebalo da govore uopšte.

„Treba se priviknuti na to da je ta, uslovno govoreći, sloboda govora dozvolila svakome da govori šta hoće. Tako da imamo to jednostavno javno mnjenje koja je nalik na deponiju raznih izjava, a počevši od same činjenice da užase i strašne izjave daju i govore najuticajniji i najmoćniji ljudi sveta, zašto se onda čuditi šta može neki čovek iz komšiluka da kaže”, navodi Kovačević.

Kada se govori o istraživanju u SAD, akademik Dušan Kovačević podseća da je Amerika nastala od dvadesetak ili tridesetak nacija, religija i ubeđenja. Oni su imali građanski rat i oko jezika, na primer, jer je tamo za jedan glas pobedio engleski, a mogao je da bude nemački.

„Ta njihova istorija mnogoljudnosti i raznih ubeđenja je kulminirala samom činjenicom da Amerika sada ima više od 300 miliona ljudi i stanovnika i da skoro da nema nedelje, bukvalno, da se ne desi nekakav sukob ili masakr po bilo kojoj osnovi ili u nekoj firmi ili, što je još strašnije, u nekoj školi. Svake nedelje imamo informaciju da se nešto desilo, da li je reč o rasnom sukobu, ideološkom ili verskom nije važno. Ali užas je sama činjenica da predsednik Amerike svaki dan izjavi nešto suprotno od onoga što je dan ranije govorio ili objavljivao, a i tada je govorio nešto strašno, a danas govori još strašnije. I ta priča se prenosi na ostale kao domino efekat. Na poglavare sveta, jer živimo u jednom katastrofalnom haosu gde je pretnja postala ono što je nekada bilo dobar dan”, ističe Kovačević.

Za razliku od nas, Amerikanci su politički podeljeni faktički tačno „po sredini”. Tamo se na izborima dve strane otimaju za jedan, dva ili tri procenta neopredeljenih, koji nisu toliko neopredeljeni koliko ne mogu da odluče koju od dve partije manje vole. Ostatak nacije je, evo deset i više godina, ukopan duboko u jednom od dva politička rova.

Kovačević kaže da ima jednu veliku prednost u životu, jer nema mobilni telefon, nema nikakav pristup nijednoj mreži u tom paralelnom svetu, „tako da ne znam šta se događa”. Dodaje da ono što čuje da se događa i što mu prijatelji kažu, navodi da ga to podseća na jednu dugu tarabu koja je bila oko trkališta u Šapcu. „Ona je ograđivala to čuveno konjičko trkalište i na toj tarabi je svakog dana kredom pisalo ko šta kome radi, ko kome pominje članove porodice i slično. Te mreže podsećaju na tu tarabu i kada padne kiša obriše te ranije poruke i odmah se ’jave’ novi ljudi koji su slabijih živaca i imaju problema sa zdravljem i obično pišu oni, uz crteže. U suštini se ništa nije pomerilo od te tarabe iz moje mladosti”, kaže Dušan Kovačević. Kada je reč o situacijama u kojima se zbog drugačijeg mišljenja raskidaju veze i prekidaju kumstva, ukazuje na posledice brzine informacija koje su nekada bile pritajene ili se kretale u krugu od dva, tri čoveka. „Danas je dostupna i milioni ljudi mogu da pročitaju šta je napisao neko ko je slabijih živaca ili neko ko bi trebalo da se leči, a razboljeva neke druge”, zaključuje Kovačević.

Čak i kada je nedavno predsednik Srbije Aleksandar Vučić pozvao na konsultacije političke neistomišljenike, gotovo niko iz opozicionih redova se nije odazvao, što je, objektivno, pogubno za našu političku kulturu.

„I u prethodnih 15 meseci, tačnije od 1. novembra 2024. godine, od užasne tragedije u Novom Sadu, uputio sam javno, a ovde imamo sve po datumima upisano, 154 poziva na razgovor političkim protivnicima, onima koji drugačije misle, smatrajući da je od ključnog značaja da umirimo tenzije, da uspostavimo drugačiju atmosferu, atmosferu u kojoj oni drugi neće biti neprijatelji, već samo politički takmaci”, rekao je predsednik Vučić. Morate, istakao je predsednik, da razgovarate i sa onima koji vam otimaju teritoriju, a kako da ne razgovarate sa onima koji drugačije politički misle.

Dodao je da je porazno što se najveći deo njih koji drugačije misle nije odazivao tom pozivu. „I meni je, da budem sasvim otvoren, žao onih koji odbijaju poziv na dijalog. Oni samo ne razumeju jednu stvar, a to je da time ne ruše mene, već ruše institucije ove zemlje, ruše demokratiju u našoj zemlji, ruše sebe. Ruše sebe danas, jer pokazuju ljudima da nisu spremni na razgovor, a ako niste spremni na razgovor, na šta i za šta ste spremni? A šta je to što vam je posao”, zapitao je predsednik Vučić.

Formalno, većini ljudi je na rečima lako da se slože da i oni koji ne misle kao oni moraju da imaju ista prava kao oni. Ali da li je moguće da im oni koje mrze i preziru budu vredni isto koliko i oni sami? U praksi je to već malo teži slučaj. Tu nalaze kojekakve izgovore da je – „nama i našima dozvoljeno da imamo više prava od njih, jer smo intelektualno superiorniji”. Većina ljudi je mahom osetljiva na tuđe uvrede, ali jedva da registruje uvrede na račun neistomišljenika, one im se čak u mnogim slučajevima čine zasluženim i opravdanim. I ne samo to, već im je teško i da zamisle da druga strana ima osećanja o kojim treba voditi računa. To je zato što je druga strana, kako kažu neki mediji, moralno ništavna: ili je „potkupljena”, ili je „ucenjena”, ili je „koristoljubiva” ili je jednostavno glupa. Po toj „logici” ne vredi o njoj ni misliti, a kamoli im davati na značaju. Niko sebe neće da vidi iz tuđeg ugla. A pravilo je, to je i empirijski potvrđeno, da oni drugi vas preziru, negde koliko i vi njih. Onda ne vredi maksima da je politika umeće kompromisa, jer kakav je dogovor uopšte moguć sa „đavolom” ili „njegovim predstavnikom” na zemlji?

Proglašavanje nedopustivim da se neko druži s nekim koga posmatra kao političkog protivnika, pa ne i samo to, nego da se s političkim protivnikom i neprijateljem uopšte razgovara, jeste nešto što se pojavljuje pre svega u mejnstrim medijima, provladinim, ali i opozicionim. To je među glavnim porukama koje odašilju uticajni pojedinci sa društvenih mreža za čijim se primerom, baš zbog navedene uticajnosti, povode mnogi misleći o sebi kao intelektualno superiornijim od drugih. I nije ovo zapravo ni nešto što pronicljivi i dalekovidi umovi nisu mogli da predvide. Još krajem osamdesetih godina prošlog veka češki pisac Milan Kundera je pisao da na tadašnjem evropskom istoku privatnost ugrožava tajna policija, dok na evropskom zapadu to čine masovni mediji koji emituju privatne snimke i narušavaju intimu. Tadašnja pobeda Zapada donela je i globalnu pobedu tabloidne svesti koja ima dominantnu ulogu u gotovo celom zapadnom svetu.

Sociolog i profesor Filozofskog fakulteta Vladimir Vuletić ističe da je dijalog najbolje rešenje za izlazak iz trenutne situacije u Srbiji, da je neophodno utvrditi oko čega će se razgovarati i ko su učesnici u razgovoru sa druge strane jer je, kako ukazuje, trenutno nepremostiva prepreka to što nije jasno definisano ko je druga strana. Prema rečima Vuletića, sa jedne strane je država koju predstavlja predsednik Aleksandar Vučić, koji stalno poziva na razgovor, ali je problem ko je sa druge strane.

„Otpor prema drugačijem mišljenju nije ništa neobično niti specifično za Srbiju. Zapravo to je prirodna reakcija koja ima svoje sociološke i psihološke uzroke. Kroz proces socijalizacije čovek prihvata određene vrednosti i norme i gradi stavove koje postaju deo njegovog identiteta. Kada neko ospori te vrednosti i poglede na svet izražavajući drugačije mišljenje ljudi to ne doživljavaju samo kao razliku u mišljenju, već kao napad na sopstveni identitet. Drugim rečima, kao i kada je reč o fizičkom napadu u čoveku se budi odbrambeni mehanizam koji one koji dovode u pitanje naš identitet klasifikuje kao neprijatelje”, kaže za „Politiku” Vladimir Vuletić.

Dodaje da su u postmoderno doba mnoge od nekadašnjih podela izgubile svoje nekadašnje značenje pa više nema ni starih ideoloških razlika između republikanaca i monarhista, komunista i fašista, crnaca i belaca, a i nacionalne i religijske razlike su sve manje očigledne. Kaže da se identiteti grade na drugim osnovama koje su „vrednosne” šta god to značilo, pa se kulturni ratovi vode oko tema koje su medijski konstruisane kako bi se skrenula pažnja sa velikih problema koje savremeni kapitalizam ne može da reši.

„Čuveni ’Stenfordski eksperiment’ je pokazao da je moguće čak i homogenu grupu nasumično podeljenih ljudi dovesti u stanje neprijateljstva kada im se dodele različite uloge. Prihvatanjem tih imaginarnih uloga ljudi će omrznuti druge čak i kada za mržnju ne postoji objektivan razlog. Tolerancija prema drugom i drugačijem bila je ideal modernog društva, jer je trebalo prevazići zatvorenost tradicionalnih društava u vreme razvoja nauke, industrije i globalizacije. Međutim, danas tolerancija više nije ideal. Zapravo predstavlja prepreku za održavanje osećaja krhke emotivne sigurnosti u turbulentnim vremenima kada se sve čini nesigurnim i nejasnim. Kretanje u uskom krugu istomišljenika daje nam lažni osećaj emocionalne sigurnosti i jača naš nesigurni identitet. To stanje moglo bi se nazvati postmoderni tribalizam u kome smo digitalno povezani sa ljudima koji imaju slično mišljenje, a drugačije mišljenje se doživljava kao uvreda. Oni koji ga iznose su doživljeni kao moralno i intelektualno inferiorni neprijatelji, što samo zaoštrava podele”, naglasio je Vladimir Vuletić.

Lukavstvo anketara

Da bi proverili šta zaista misle ispitanici, anketari „Pju riserča” su pribegli lukavstvu. Tako je američkim učesnicima iz redova Demokratske stranke citiran navodni Trampov godišnji govor o stanju nacije, sa delovima o islamskoj državi, američkoj vojnoj moći i o tome kako Kina ekonomski ugrožava Ameriku. Doslovno su svi redom tvrdili da su Trampovi iskazi „infantilni” i „ratnohuškački”, i svi bi se posle silno iznenadili na vest da su to bili autentični citati iz Obaminog govora o stanju nacije, a ne Trampovog.