Zaboravljena hrabrost umetnika Mediale

Većina onoga što se dešavalo u likovnoj umetnosti modernizma i postmodernizma imalo je uvozni karakter. Pratili smo trendove sa Zapada, želeći da smanjimo izmišljeni kompleks i jaz koji smo, gotovo papagajskim plagiranjem, mislili da prevazilazimo. Svet je lagano ulazio u globalnu umetničku bezličnost, koja se završila antiumetničkim praksama svih vrsta. Danas umetničko iskustvo praktično nikome nije potrebno, osim samim umetnicima.

Otpor i socrealizmu i enformelu, kao i bestrasnim apstrakcijama i šematizmima, hrabro je započela grupa tada mladih umetnika pokretom Mediala. Samo ime i danas bi bilo jeretičko, jer ko danas meditira i kontemplira u susretu s umetničkim iskustvima.

U svetskim okvirima, to je bila originalna i čudesna renesansna akcija – nevini pokušaj da se uspori, ukotvi ili bar ukaže na pogubnost jednog modernističkog trenda koji je danas postao svojevrsna sprdnja, što su umetnici Mediale gotovo proročki intuitivno osetili.

Leonid Šejka, Olja Ivanjicki, Miro Glavurtić, Milić Stanković i brojni drugi umetnici orijentisali su se ka pravom umetničkom iskustvu. Njihovi pojedinačni, raznoliki stilovi i pristupi imali su jedinstveni cilj: da u žiži stvaralaštva bude likovnost – nešto što danas možemo nazvati kodom, algoritmom, psihološkim i kvantnim fenomenom, neiscrpivim i tada i sada.

Tada se činilo da je umetnost duhovno središte velike nacije. To su bili naša renesansa i naš humanizam, dometa koji su ubrzo osporavani, jer je postmoderni globalni cunami bio jači od nevinih strasti ove samorodne grupe, koju niko nije naručio, malo ko je podržavao, a koja nas je sve, makar nakratko, promenila.

Takav zanos, takva energija, danas su potrebniji nego u tim vremenima koja smo stalno kulturološki prevazilazili. U to vreme otkriven je DNK zapis, i ko zna – možda je umetnost glavni modulator, kormilar uspona ljudske vrste kroz milenijumska iskušenja. Rasli smo kroz poklone darovitih, i sami postajali daroviti, darujući svoje talente potomcima.

A onda nas je, inteligentno i vispreno, naizgled dugo čekana umetnička sloboda na kraju oslobodila i same umetnosti. Danas smo duhovno polugoli, gotovo divljaci pred tehnologijama koje ne možemo da pratimo, a čijim vlasnicima nismo potrebni. Duhovni mrak vodi ka fizičkom mraku.

Danas u Srbiji nekoliko desetina umetnika opstaje slikajući, a u srži njihove umetnosti nalazi se duhovnost organizacije likovne materije – onoliko koliko se njome može ovladati. Vasa Dolovački, Vladimir Dunić i niz upornih, samorodnih i samoodrživih umetnika postoje kao jeres koju elitna umetnost ignoriše, kroz gotovo potpunu okupaciju institucija i novca.

Slikarstvo je mali korak ka velikom cilju: vratiti duhovnost i mentalni potencijal čoveka u žižu sveta, makar našeg dela sveta. Duhovna suša traži spasonosnu, lekovitu vodu, ali umetnici to ne mogu sami.

Ako nam je zaista stalo da opstanemo, moramo naučiti da razlikujemo lekovito žito od otrovnog kukolja.

Tomislav Suhecki,

slikar