Stari načini

Volim likove koji u tzv. modernim vremenima praktikuju „stare načine”. To sam naučio od Sema Pekinpoa i njegovog scenariste Volona Grina. Ima nečeg herojskog u tome. Danas, kada su svi spremni da sopstveni identitet zamene za korporacijski, partijski ili nacionalni, da se sakriju iza trenda i mode, ta vrsta individualizma me hrabri i budi nadu. Mladi, bradati roker Den Oerbak, iz grada Akron u državi Ohajo, u tom smislu je moj heroj. On svira teški, mračni, astmatični, vanvremenski bluz.

Oerbak je na rok scenu stupio 2002. godine kao član garažnog bluz dvojca „The Black Keys”. Njihov album „The Big Come Up” mnogi su proglasili za najbolji debi te godine. Usledile su još bolje ploče „thickfreakness”, „Rubber Factory” i druge.

U to vreme „The White Stripes” su već uveliko pričali staru bluzersku priču. Radikalizovana garažna estetika pomešana sa hrabro preuzetim postavkama Pita Mondrijana činila je referentni okvir za tu aktivnost. Pojava „The Black Keys” pokazala je da ima i drugih načina. Oerbak i njegov kompanjon bubnjar Patrik Kerni preuzeli su manir velikih britanskih bluz-rok bendova „Free”, „Cream” i „Groundhogs”. U njega su ubacili vudu psihodeliju koju su otkrili u muzici Džuniora Kimbroa. Tako je nastala bluz formula koja je iskonskom idiomu podarila novu slavu.

Ovih dana pojavio se prvi solo album Dena Oerbaka „Keep It Hid”. Četrnaest numera različitih žanrovskih odlika – folk, bluz, gospel, garažni rok – povezane su jedinstvenom atmosferom. Strepnja i melanholija susreću se sa hrabrošću i odanošću u auri koja okružuje ponuđenu muziku. Udaljenost od aktuelnih trendova proporcionalna je sa autentičnošću i iskrenošću.

Pesme „Trouble Weighs A Ton” i „Goin’ Home” mogle su da se nađu na nekom etnomuzikološkom zapisu Džona Lomaksa ili Harija Smita snimljenom početkom prošlog veka u delti Misisipija ili zabitima Apalačijanskih planina. Obrada pesme Vejna Karsona Tompsona „I Want Some More” celu stvar povezuje sa garažno-rokerskim nasleđem, a original „Heartbroken, In Disrepair” vodi na psihodelični trip čiji se kraj ne može naslutiti.

Sa rok muzikom situacija je slična kao u Encensbergerovoj pesmi „Glasina”. Stalno neko viče: „Sve je već odavno gotovo, svršeno”. Onda se odnekud pojavi lik kao Den Oerbak, udahne novi život i rok nastavi da juri i trubi kao ona lokomotiva bez mašinovođe sa kojom ga je davno uporedio Tav Falko. Ukoliko je to persona sa neskrivenim autsajderskim atributima, više nalik na gumarskog radnika iz akronskih Goodyear fabrika nego na fensi rok zvezdu, kao u Oerbakovom slučaju, onda je to pravo čudo. Njime se može objasniti činjenica da smo 10. februara, kada se pojavio album „Keep It Hid”, verovatno već dobili najbolju ploču u 2009. godini.