Стари начини

Волим ликове који у тзв. модерним временима практикују „старе начине”. То сам научио од Сема Пекинпоа и његовог сценаристе Волона Грина. Има нечег херојског у томе. Данас, када су сви спремни да сопствени идентитет замене за корпорацијски, партијски или национални, да се сакрију иза тренда и моде, та врста индивидуализма ме храбри и буди наду. Млади, брадати рокер Ден Оербак, из града Акрон у држави Охајо, у том смислу је мој херој. Он свира тешки, мрачни, астматични, ванвременски блуз.

Оербак је на рок сцену ступио 2002. године као члан гаражног блуз двојца „The Black Keys”. Њихов албум „The Big Come Up” многи су прогласили за најбољи деби те године. Уследиле су још боље плоче „thickfreakness”, „Rubber Factory” и друге.

У то време „The White Stripes” су већ увелико причали стару блузерску причу. Радикализована гаражна естетика помешана са храбро преузетим поставкама Пита Мондријана чинила је референтни оквир за ту активност. Појава „The Black Keys” показала је да има и других начина. Оербак и његов компањон бубњар Патрик Керни преузели су манир великих британских блуз-рок бендова „Free”, „Cream” и „Groundhogs”. У њега су убацили вуду психоделију коју су открили у музици Џуниора Кимброа. Тако је настала блуз формула која је исконском идиому подарила нову славу.

Ових дана појавио се први соло албум Дена Оербака „Keep It Hid”. Четрнаест нумера различитих жанровских одлика – фолк, блуз, госпел, гаражни рок – повезане су јединственом атмосфером. Стрепња и меланхолија сусрећу се са храброшћу и оданошћу у аури која окружује понуђену музику. Удаљеност од актуелних трендова пропорционална је са аутентичношћу и искреношћу.

Песме „Trouble Weighs A Ton” и „Goin’ Home” могле су да се нађу на неком етномузиколошком запису Џона Ломакса или Харија Смита снимљеном почетком прошлог века у делти Мисисипија или забитима Апалачијанских планина. Обрада песме Вејна Карсона Томпсона „I Want Some More” целу ствар повезује са гаражно-рокерским наслеђем, а оригинал „Heartbroken, In Disrepair” води на психоделични трип чији се крај не може наслутити.

Са рок музиком ситуација је слична као у Енценсбергеровој песми „Гласина”. Стално неко виче: „Све је већ одавно готово, свршено”. Онда се однекуд појави лик као Ден Оербак, удахне нови живот и рок настави да јури и труби као она локомотива без машиновође са којом га је давно упоредио Тав Фалко. Уколико је то персона са нескривеним аутсајдерским атрибутима, више налик на гумарског радника из акронских Goodyear фабрика него на фенси рок звезду, као у Оербаковом случају, онда је то право чудо. Њиме се може објаснити чињеница да смо 10. фебруара, када се појавио албум „Keep It Hid”, вероватно већ добили најбољу плочу у 2009. години.