Vječnaja pamjat, Gorane!

Vest da je 26. apri­la 2026. u Be­o­gra­du, u 82. go­di­ni, pre­mi­nuo Go­ran Ba­bić, ju­go­slo­ven­ski, srp­ski i hr­vat­ski pe­snik, pi­sac, ese­ji­sta, an­to­lo­gi­čar, dra­ma­turg, sce­na­ri­sta, pu­bli­ci­sta, no­vi­nar i kon­cep­tu­al­ni umet­nik, istog da­na ob­ja­vi­li su sko­ro svi me­di­ji u re­gi­o­nu. A ja sam je čuo ne­što pre jav­nog ob­ja­vlji­va­nja od za­jed­nič­ke po­zna­ni­ce Pri­je. Pri­ča­la mi je da ga je ne­dav­no po­se­ti­la u sta­rač­kom do­mu, u ko­jem je i pre­mi­nuo, i da je bio do­sta okop­nio.

Za Go­ra­na Ba­bi­ća čuo sam još kra­jem še­zde­se­tih i po­čet­kom se­dam­de­se­tih pro­šlog ve­ka, za vre­me stu­di­ja pra­va u Za­gre­bu. Si­gu­ran sam da sam ga i vi­đao, ali se ne bih mo­gao za­kle­ti da li je to bi­lo uži­vo ili sa ne­kih fo­to­gra­fi­ja. Go­ran je od me­ne sta­ri­ji pet go­di­na i či­ni mi se da je pre mog do­la­ska u Za­greb već na­pra­vio ka­ri­je­ru i kao pe­snik i kao osni­vač omladinskog li­sta „Po­let”, dok sam ja bio obi­čan stu­dent iz pro­vin­ci­je. Čim sam di­plo­mi­rao na­pu­stio sam Za­greb i vra­tio se u rod­ni kraj, dok je Go­ran ostao u Za­gre­bu, pra­ve­ći i umet­nič­ku i po­li­tič­ku ka­ri­je­ru.

Ni­sam ne­što po­seb­no pra­tio Go­ra­no­vu za­gre­bač­ku ka­ri­je­ru, ali sam upam­tio me­dij­sku „bom­bu” iz ja­nu­a­ra 1991, ka­da je Go­ran na­pu­stio Za­greb i oti­šao u Be­o­grad. Ču­dio sam se za­što se to­li­ka pra­ši­na di­že zbog nje­go­vog od­la­ska u Sr­bi­ju, kad su u to vre­me hr­vat­ske gra­do­ve na­pu­šta­le de­se­ti­ne hi­lja­da lju­di, me­đu ko­ji­ma je bi­lo naj­vi­še Sr­ba i po­ne­ki „ne­po­ćud­ni” ne­sr­bin. Iako ni­sam znao ko­joj je od tih ka­te­go­ri­ja Go­ran pri­pa­dao, od­go­vor se na­me­tao iz pr­ko­sne za­vr­šne re­če­ni­ce nje­go­vog po­sled­njeg tek­sta u kul­tur­nom ne­delj­ni­ku „Oko” ( ko­ji je osno­vao i ure­đi­vao): „Tra­ži­te me me­đu Sr­bi­ma, psi­ma i Ci­ga­ni­ma”, kao re­ak­ci­ja na sve­ži za­gre­bač­ki gra­fit „Za­bra­nje­no za Sr­be, pse i Ci­ga­ne”.

On­da je bio rat. Ba­vio sam se nje­go­vim po­sle­di­ca­ma, naj­vi­še po­gi­nu­lim, ne­sta­lim i za­ro­blje­nim, pa ni­sam imao ni vre­me­na ni in­te­re­sa za pro­ble­me umet­ni­ka, ko­ji su po­be­gli/pro­te­ra­ni iz hr­vat­skih gra­do­va i skra­si­li se u Be­o­gra­du ili bi­lo gde u sve­tu.

Do­đe i av­gust 1995, ka­da je hr­vat­ska „Olu­ja” mno­go Kra­ji­šni­ka, uklju­ču­ju­ći i me­ne, „odu­va­la” do Be­o­gra­da. I ubr­zo tu, u sa­mom cen­tru gra­da, u bli­zi­ni Pred­stav­ni­štva RSK, ko­je se na­la­zi­lo u De­čan­skoj, uži­vo sre­toh onog istog Go­ra­na ko­ga pam­tim iz Za­gre­ba. A ko ga je i sa­mo jed­nom vi­deo, na sli­ci ili uži­vo, za­pam­tio bi nje­gov upe­ča­tljiv lik: oma­len, us­pra­van, s kra­ćom bra­dom i du­žim br­ko­vi­ma ko­ji su mu pre­kri­va­li obe usne. Ne se­ćam se da sam ga ika­da vi­deo bez iz­ble­de­log kač­ke­ta i si­vog pr­slu­ka s pu­no dže­po­va. Pri sva­kom su­sre­tu na uli­ci za­stao bi i ve­o­ma za­in­te­re­so­va­no i bri­žno pri­u­pi­tao bi me ka­ko se no­si­mo s po­pi­som žr­ta­va, ko­li­ko ima ne­sta­lih i za­ro­blje­nih.

A kad se po­čet­kom 1998. i „Ve­ri­tas” do­se­lio u De­čan­sku, sre­tao sam ga sko­ro sva­kog da­na u dru­štvu jed­ne de­voj­či­ce, ko­ju je do­vo­dio do Mu­zič­ke ško­le „Bo­ra Stan­ko­vić”, ko­ja se na­la­zi­la u su­sed­noj zgra­di. De­voj­či­ca mu je, po ra­zli­ci u go­di­na­ma, mo­gla bi­ti i unu­či­ca, što sam i mi­slio, sve dok mi jed­nom pri­li­kom ni­je re­kao da je to nje­go­va ćer­ka Ma­ša.

Tih ne­ko­li­ko go­di­na, dok je Ma­šu sva­ko­dnev­no do­vo­dio u mu­zič­ku ško­lu, če­sto bi svra­tio i kod me­ne u „Ve­ri­tas”. Ko­va­li smo pla­no­ve, u če­mu je on pred­nja­čio, o sni­ma­nju do­ku­men­tar­ca o stra­da­nju Sr­ba od Hr­va­ta i če­tr­de­se­tih i de­ve­de­se­tih, do či­je re­a­li­za­ci­je ni­kad ni­je do­šlo, jer ni on ni ja ni­smo ima­li pa­ra. A ni­smo ume­li ni da ih obez­be­di­mo.

Za sve te go­di­ne Go­ra­na ni­kad ni­sam vi­deo u dru­štvu sa su­pru­gom. Ni to me ni­je ču­di­lo, jer ni ja se sa svo­jom ni­sam u jav­no­sti po­ja­vlji­vao. To je „od­li­ka” gor­šta­ka, pre sve­ga Dal­ma­tin­ske Za­go­re i Her­ce­go­vi­ne, po če­mu sam na­slu­ći­vao da je i on po­re­klom iz tih kra­je­va. A i či­sta ije­ka­vi­ca ga je „oda­va­la”.

Jed­nom pri­li­kom sre­li smo se na ze­mun­skom ke­ju. Išli smo u istom prav­cu. Su­sti­gav­ši ga, us­po­rio sam uskla­đu­ju­ći ko­rak s nje­go­vim. Ho­da­li smo la­ga­nim ko­ra­kom i raz­go­va­ra­li. A s njim ni­kad ni­je bi­lo do­sad­no. Te­ma na­pre­tek. Pri­me­tio sam da se če­sto oba­zi­re i za­staj­ku­je, što ni­kad pre ni­je ra­dio. Usko­ro nam se pri­dru­ži­la jed­na go­spo­đa s ho­da­li­com. „Zbog nje se oba­zi­rem. To mi je že­na. Kad sam se že­nio dru­gi put, iza­brao sam do­sta mla­đu od me­ne, ra­ču­na­ju­ći da će me pod sta­re da­ne ne­go­va­ti. Iz pri­lo­že­nog vi­diš da mi se ni ovaj plan ni­je ostva­rio.”

Iz­go­vo­rio je to pot­pu­no mir­nim gla­som, ona­ko vi­še še­ret­ski, kao da kon­sta­tu­je ka­ko je „da­nas lep dan”, bez na­me­re da se ža­li na sud­bi­nu. A ona je bi­la na­sme­ja­na. Ne oba­zi­ru­ći se na nje­gov ko­men­tar, pru­ži­la mi je ru­ku kao sta­rom znan­cu: „Ja sam Mla­den­ka. Znam ko ste Vi. Dra­go mi je da sam vas i lič­no upo­zna­la.”

Bi­lo je još bez­broj pla­ni­ra­nih i us­put­nih su­sre­ta. Vi­še pu­ta sam ga vi­deo u ba­šti jed­nog ka­fi­ća na To­pli­či­nom ven­cu, uz ča­šu pi­va. Naj­če­šće je se­deo u dru­štvu s jed­nom da­mom. Vi­še put sam po­red njih pro­šao uz la­ga­ni na­klon žu­re­ći pre­ma Ze­le­nom ven­cu na bus za No­vi Be­o­grad. Jed­nom me i upo­znao sa njom. Bi­la mu je to se­stra Bran­ka, za ko­ju re­če da ra­di u Je­vrej­skom cen­tru. Ose­tiv­ši mo­ju zbu­nje­nost, do­dao je: „Na­ša maj­ka je Je­vrej­ka iz Be­o­gra­da, a otac Hr­vat iz do­li­ne Ne­re­tve. Upo­zna­li su se pred Dru­gi svet­ski rat ov­de u Be­o­gra­du, gde su obo­je stu­di­ra­li me­di­ci­nu, ali je zbog ra­ta ni­su ni za­vr­ši­li. Iako iz imuć­ni­jih po­ro­di­ca, pri­dru­ži­li su se par­ti­za­ni­ma, a kao plod nji­ho­ve lju­ba­vi ja sam se ro­dio na Vi­su 1944. Po­sle ra­ta ži­ve­li smo u Mo­sta­ru, gde su mi se ro­di­le i se­stre bli­zan­ke Zo­ra i Bran­ka. Ro­di­te­lji su mi po­sle ra­ta za­vr­ši­li pra­va na za­gre­bač­kom Prav­nom fa­kul­te­tu i po­no­vo se vra­ti­li u Mo­star, gde su obo­je i sa­hra­nje­ni. A ja­me u Ja­jin­ci­ma kri­ju ostat­ke ba­ke i de­de, maj­či­nih ro­di­te­lja.”

Sa­da mi je bi­lo mno­go ja­sni­je zbog če­ga je Go­ran 1991. po­be­gao iz Za­gre­ba i za­što je za no­vo sta­ni­šte iza­brao baš Be­o­grad.

A na­kon spek­ta­ku­lar­nog sa­mo­u­bi­stva ge­ne­ra­la HVO Slo­bo­da­na Pralj­ka, ko­ji je 29. no­vem­bra 2017, pri­li­kom ob­ja­vlji­va­nja dru­go­ste­pe­ne pre­su­de u Ha­škom tri­bu­na­lu, u sud­ni­ci i pred ka­me­ra­ma te­a­tral­no is­pio ča­ši­cu smr­to­no­snog ci­ja­ni­da, me­di­ji, po­seb­no hr­vat­ski, iz­ve­šta­va­li su da je taj isti Pra­ljak svom naj­bo­ljem pri­ja­te­lju Go­ra­nu Ba­bi­ću pre­o­teo pr­vu že­nu Ka­ću­šu i pre­u­zeo bri­gu o nje­noj i Go­ra­no­voj de­ci, Ni­ko­li i Na­ta­ši, da je i usvo­jio Ni­ko­lu, ko­ji je pre­zi­me­nu Ba­bić do­dao i pre­zi­me Pra­ljak, te da mu je osta­vio i svu svo­ju ne­ma­lu imo­vi­nu. (Pra­ljak je je­dan od ret­kih, ako ne i je­di­ni ha­ški osu­đe­nik, ko­ji je po od­lu­ci su­da mo­rao da pla­ti i sud­ske tro­ško­ve kri­vič­nog po­stup­ka u iz­no­su od sko­ro tri mi­li­o­na evra.)

U eri tih me­dij­skih ob­ja­va, sre­toh se s Go­ra­nom i upi­tah ga za ko­men­tar, a on sa­mo od­mah­nu ru­kom: „Pu­sti to, vr­lo je kom­pli­ko­va­no.” I ni­sam ga o to­me vi­še ni­kad i ni­šta pi­tao. Ali je­sam raz­mi­šljao, po­seb­no ka­da bi se u me­di­ji­ma po­ja­vi­la ne­ka ob­ja­va na tu te­mu.

Dru­gi dan po pre­mi­nu­ću, „Po­li­ti­ka” ob­ja­vi či­tu­lju da će se Go­ra­no­va sa­hra­na oba­vi­ti 29. apri­la u 13 ča­so­va na Je­vrej­skom gro­blju, a me­đu oža­lo­šće­ni­ma: su­pru­ga Mla­den­ka i ćer­ke Na­ta­ša, Ma­ša i Nu­ša. Bi­lo je pri­met­no da je iz­o­sta­lo ime si­na Ni­ko­le. Pri­ja mi je ob­ja­sni­la da ono Go­ra­no­vo: „Pu­sti to, vr­lo je kom­pli­ko­va­no”, za­pra­vo zna­či da je Pra­ljak usvo­jio svog bi­o­lo­škog si­na.

Bio sam i na Go­ra­no­voj sa­hra­ni. Pr­vi put sam bio i na je­vrej­skom gro­blju i pri­su­stvo­vao je­vrej­skoj sa­hra­ni. Mno­go lju­di se oku­pi­lo. Jed­na gru­pa i iz Za­gre­ba. Mno­ge od pri­sut­nih sam i po­zna­vao. Na kov­čeg sam po­lo­žio cr­ve­nu ru­žu, te pro­šao oko odra i iz­ra­zio sa­u­če­šće Go­ra­no­vim ćer­ka­ma i su­pru­zi Mla­den­ki, ko­ja je bi­la u ko­li­ci­ma. Po Mla­den­ki­nom sti­sku ru­ke i bla­go­na­klo­nom po­gle­du, ose­tio sam za­hval­nost na pri­su­stvu Go­ra­no­vom is­pra­ća­ju na več­ni po­či­nak.

Ce­re­mo­ni­ju sa­hra­ne slu­žio je ra­bin na he­brej­skom, a po­ne­što i na srp­skom. O Go­ra­no­vom li­ku i de­lu go­vo­ri­li su nje­go­vi pri­ja­te­lji i sa­rad­ni­ci iz Be­o­gra­da i Za­gre­ba. Go­vo­ri su bi­li vr­lo emo­tiv­ni, po­seb­no Mi­lo­ra­da Pu­pov­ca, ko­ji se s njim dru­žio i pre ra­ta u Za­gre­bu i po­sle u Be­o­gra­du.

Hor je iz­veo dve kom­po­zi­ci­je, uklju­ču­ju­ći i „Ko­njuh pla­ni­nom”. Nad ra­kom je sa­mo ra­bin či­no­dej­stvo­vao. Kad je san­duk po­lo­žen u ra­ku, ko­mu­nal­ci su ga br­zo pre­kri­li ze­mljom, na ko­ju su po­lo­ži­li ven­ce i cve­će i na uz­gla­vlje po­bo­li pi­ra­mi­du s nat­pi­som „Go­ran Ba­bić, 1944–2026”, a is­pod dve zve­zde: žu­ta, je­vrej­ska, na de­snoj i cr­ve­na, par­ti­zan­ska, na le­voj stra­ni. Hum­ci su pri­la­zi­li rod­bi­na, pri­ja­te­lji i po­što­va­o­ci i po­red pi­ra­mi­de, na sve­žu ze­mlju, po­la­ga­li be­le ka­me­ne oblut­ke. Ume­sto ka­men­či­ća, pre­kr­stio sam se i na­klo­nio iz­go­va­ra­ju­ći: „Vječ­na­ja pa­mjat, Go­ra­ne.”

*Do­ku­men­ta­ci­o­no-in­for­ma­tiv­ni cen­tar „Ve­ri­tas”

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek uređivačku politiku lista