BRANIMIR DIMITRIJEVIĆ

Moram da priznam da ne spadam u one koji bi ovom prigodom iskazali svoje nepodeljeno oduševljenje. Kad god ne znamo ni šta, ni kako, mi se dosetimo nečeg sličnog. Lepše bi meni zvučao i preporod, al’ bre brate i čišćenje, i farbanje, i krečenje, i malterisanje, i asfaltiranje, i elektrifikacija, i industrijalizacija…

Brendira se obično ono čega ima viška ili bar nije preko potrebno, pa se taj višak lepo prepakuje i nekome se proda. Osim toga šta bi brendiranje Srbije suštinski značilo da nam je svima Srbije preko glave i da bismo hteli za nekog da je udamo, al’ da se baš ne vidi da je malo kljasta, pravo da vam kažem nisam uspeo da se dosetim šta to mi u Srbiji imamo viška i čega bismo mi to hteli da se kurtališemo? A i to što nam je preteklo, po čemu je bolje od tog istog što je preteklo drugima?

Pretpostavljam da bismo mi to želeli da nas drugi drugačije vide nego što nas vide. Ili bismo, pak, mi sami želeli da budemo drugačiji, pa da nas takve, drugačije, i drugi drugačije vide.

Kao da nama svevišnji zabranjuje da omalterišemo kuće po Srbiji i okrečimo hodnike bez blagoslova. Da stavimo ograde na one silne balkone prizemnih kuća, a da u dvorištima popločamo staze od kuće i bunara, pa sve do svinjca, i da konačno počnemo da hodamo i prestanemo da gacamo i da napravimo makar jedan jedini čist i mirišljavi muški toalet s toalet-papirom gde bismo mogli da odvedemo milog nam gosta iz inostranstva.

Ali, izgleda da je nama prvo potreban foto-robot Srbije, koju bismo voleli da volimo.

Tu bismo mogli da stavimo nebo sa Severnog pola i englesku travu, i sve to lepo uklopimo uz afričku floru i faunu, i brazilsku sambu. I ako se ikad složimo na referendumu da je to to, mogli bismo da počnemo da pravimo Srbiju po ovom nacrtu. Otkupimo stotinak lavova od Zimbabvea koji ionako grca u dugovima, pa ih pustimo u okolini Stepojevca, a Romi su iovako klot dušu dali i za Brazil i za sambu.

Problem je nebo. Gde da nađemo pravo nebo za Srbiju?

Ministarstvo treba da izabere i pošalje izaslanike na svih osam strana sveta da traže nebo. Al’ da im se kaže da se ne vraćaju dok ga ne nađu. Koliko ja znam već pet miliona Srba i njihovih potomaka ga traži po dalekim i tuđim zemljama i niko se još nije javio da mu je na tragu.

Dok ga oni ne nađu, mi ostali možemo da pokušamo da u našoj polupraznoj Srbijici ponovo poštujemo starije, profesore, doktore, apotekare i roditelje, glumce, rođake i novinare, da se divimo dobrim đacima, da slušamo otvorenih usta napamet naučene pesme, da devojčice za klavirom budu najlepše, a zubari obavezni, i da novine budu ozbiljna literatura. Da bogati daju sirotinji, a da zadužbine niču na sve strane, da prestanemo da lažemo i da prestanemo da psujemo i da počnemo da govorimo srpski.

Pa kad onda, povrh svega toga, natrndečimo i to polarno plavo nebo, to će biti brend za poštovanje.

A ako država zaista hoće da se promeni, evo jedne akcije:

Uzmite tih milion evra pa izgradite fabriku bele boje i delite je besplatno svima.