БРАНИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Морам да признам да не спадам у оне који би овом пригодом исказали своје неподељено одушевљење. Кад год не знамо ни шта, ни како, ми се досетимо нечег сличног. Лепше би мени звучао и препород, ал’ бре брате и чишћење, и фарбање, и кречење, и малтерисање, и асфалтирање, и електрификација, и индустријализација…

Брендира се обично оно чега има вишка или бар није преко потребно, па се тај вишак лепо препакује и некоме се прода. Осим тога шта би брендирање Србије суштински значило да нам је свима Србије преко главе и да бисмо хтели за неког да је удамо, ал’ да се баш не види да је мало кљаста, право да вам кажем нисам успео да се досетим шта то ми у Србији имамо вишка и чега бисмо ми то хтели да се курталишемо? А и то што нам је претекло, по чему је боље од тог истог што је претекло другима?

Претпостављам да бисмо ми то желели да нас други другачије виде него што нас виде. Или бисмо, пак, ми сами желели да будемо другачији, па да нас такве, другачије, и други другачије виде.

Као да нама свевишњи забрањује да омалтеришемо куће по Србији и окречимо ходнике без благослова. Да ставимо ограде на оне силне балконе приземних кућа, а да у двориштима поплочамо стазе од куће и бунара, па све до свињца, и да коначно почнемо да ходамо и престанемо да гацамо и да направимо макар један једини чист и миришљави мушки тоалет с тоалет-папиром где бисмо могли да одведемо милог нам госта из иностранства.

Али, изгледа да је нама прво потребан фото-робот Србије, коју бисмо волели да волимо.

Ту бисмо могли да ставимо небо са Северног пола и енглеску траву, и све то лепо уклопимо уз афричку флору и фауну, и бразилску самбу. И ако се икад сложимо на референдуму да је то то, могли бисмо да почнемо да правимо Србију по овом нацрту. Откупимо стотинак лавова од Зимбабвеа који ионако грца у дуговима, па их пустимо у околини Степојевца, а Роми су иовако клот душу дали и за Бразил и за самбу.

Проблем је небо. Где да нађемо право небо за Србију?

Министарство треба да изабере и пошаље изасланике на свих осам страна света да траже небо. Ал’ да им се каже да се не враћају док га не нађу. Колико ја знам већ пет милиона Срба и њихових потомака га тражи по далеким и туђим земљама и нико се још није јавио да му је на трагу.

Док га они не нађу, ми остали можемо да покушамо да у нашој полупразној Србијици поново поштујемо старије, професоре, докторе, апотекаре и родитеље, глумце, рођаке и новинаре, да се дивимо добрим ђацима, да слушамо отворених уста напамет научене песме, да девојчице за клавиром буду најлепше, а зубари обавезни, и да новине буду озбиљна литература. Да богати дају сиротињи, а да задужбине ничу на све стране, да престанемо да лажемо и да престанемо да псујемо и да почнемо да говоримо српски.

Па кад онда, поврх свега тога, натрндечимо и то поларно плаво небо, то ће бити бренд за поштовање.

А ако држава заиста хоће да се промени, ево једне акције:

Узмите тих милион евра па изградите фабрику беле боје и делите је бесплатно свима.