Odlazak učitelja srpske demokratije

Aleksandar Apostolovski

Kada je juče objavljena vest da je u 96. godini preminuo Dragoljub Mićunović, kao da je sa njim zatvorena jedna velika biblioteka srpske političke istorije. Kao da je ugašena poslednja lampa u sobi u kojoj su još živeli duhovi disidenata, filozofa, sanjara i tvrdoglavih demokrata.

Biće, naravno, još političara. Biće još izbora, stranaka i lidera i tako tipičnih srpsko-srpskih sukoba. Srbija će nastaviti da proizvodi svoje pobednike i gubitnike, populiste i spasitelje. Ali teško da će skoro dobiti čoveka koji je toliko dugo, strpljivo i gotovo očinski pokušavao da je nauči demokratiji.

Zato juče nije preminuo samo osnivač i prvi lider Demokratske stranke, već je otišao poslednji veliki profesor, filozof i političar koji je verovao da znanje ima veću snagu od sile, da razgovor može biti važniji od mržnje i da politika, uprkos svim tajnama tog zanata, a kažu da je drugi najstariji na svetu, ipak može imati dušu.

Mićun mi je nekoliko puta citirao Dekarta, koji je govorio da je razum najpravednije podeljena stvar na svetu. Niko se ne žali da je dobio manje od drugih. Kakva prastara zagonetka o kojoj je razmišljao Mićun dok je pisao svoju knjigu, svoj politički i filozofski testament o nama i njemu. Čini mi se da ni on nije bio sasvim siguran da li će imati ko da ga pročita, a naročito razume, jer kad je sve video i sve prošao, shvatio je da se i svet i Srbija u njemu nalaze u vrtlogu globalne gramzivosti, strasnog zagrljaja krupnog kapitala i politike. Hoće li neko preteći u ovom poretku pohlepe, gde masa siromašnih gladna pravde sanja o velikoj osveti?

Cinici bi rekli da će to biti samo jedan čovek. Onaj ko je mogao da vlada, a nije. Onaj koji je u disidentskom inkubatoru uzgajao buduće vladare – Vojislava Koštunicu, Zorana Đinđića i Borisa Tadića – prenoseći na njih učenje koje je sticao. Oni su mu vraćali tako što su mu zabijali nož u leđa i ostavljali ga, da bi im se on vraćao kao otac koji uvek oprašta nevaljaloj deci. Tako je bilo i kada je bio skojevac i partizan, robijaš na Golom otoku, grešnik koji se svetio tako što je upijao znanja, uspinjući se na pijedestal levičarskog intelektualca koji je na talasima revolucije što teče uvek plivao uzvodno.

Postao je vođa studentskih demonstracija 1968. godine, kada je tražio još crveniji univerzitet, a potom restaurator demokratije u Srba, koja se javljala na horizontu gde su se nazirali obrisi napuklog Berlinskog zida.

Otuda se činilo da je Mićun vraćao vreme unazad, da se suprotstavljao biologiji i neumitnom protoku vremena, kao brojnim revolucijama koje su menjale kako Srbe, tako i njega samog. Šta će Srbi od Mićuna saznati o samima sebi? Kao antiteza Čerčilove misli da je svako u mladosti po prirodi stvari levičar, a da u starosti gleda udesno, Mićun je u poslednjim godinama svog života ostavio testamentarnu poruku: da ga ideologija levice ponovo obuzima, kao jedina politička ideja koja se može suprotstaviti dogmi neoliberalne ekonomije i pohlepe što je stvorila svet gde se moderni robovi ne vezuju lancima već apsolutističkom kontrolom kroz umreženi sistem banaka, investicionih fondova, političke oligarhije i kontrolisanih medija. Još u doba kad je Čerčil uporno tražio da kralj podrži Tita, a odrekne se Draže Mihajlovića, mladom skojevcu je bilo nejasno šta to Čerčil mulja na Balkanu. Na velikom narodnom zboru početkom 1945. godine skojevac se popeo na binu i odlučno, podržavajući maršala, rekao: „Vara se gospodin Čerčil ako može da se igra sa nama.” Kad se vratio kući, mladom Mićunu otac je rekao: „Možda se Čerčil vara, ali da se ti varaš, to ti garantujem!”

Kasnije, kad je kritikovao Tita, otac ga je podsećao na drugarsku kritiku Vinstonu Čerčilu. Na velikoj radnoj akciji u Beogradu đavo mu nije dao mira, pa se dohvatio Staljina, ali u njegovoj, tada mladoj glavi, izmešali su se termini, stavovi i poruke, pa ga je komandant akcijaške brigade, ili je to bila divizija, pozvao na informativni razgovor.

Komandant je otišao u ambasadore, a Mićun na Goli otok. Kad se vratio s ostrva, video je kako se rukovodioci naseljavaju u buržoaske krajeve, da se hrane iz diplomatskih magacina i da su mnogi pogrešno tumačili diktaturu proletarijata misleći da ona podrazumeva istrebljenje političkih protivnika.

Grupa razočaranih partizana bira svoje strane, ali će im se u određenom periodu putevi ukrstiti. Dobrica Ćosić pridužio se kružoku pisaca, stvarajući paralelni sistem moći, dok je Mićunović, zajedno s nerazdvojnim prijateljem Ljubomirom Tadićem, umesto da piše realističke romane, uronio u svet filozofije pokušavajući da tamo pronađe odgovore i usavrši marksističke ideje. U traženju puta, okuplja intelektualce kao paralelni mikrokosmos Titovih protivnika, pokušavajući da levicu vrati na fabričko podešavanje i uklopi je u ideje liberalne demokratije koje su koketno ubacivane u softver mekog socijalizma.

Njegova ideološka i politička evolucija bila je zasnovana na brdima pročitanih knjiga. Kada sam ga jednom, u našim brojnim, višečasovnim razgovorima, upitao kako to da, kao prvi predsednik Demokratske stranke, s potpredsednikom Koštunicom i predsednikom izvršnog odbora Đinđićem, takvom moćnom ekipom, nije uspeo da postane vladar svih Srba, samo se setno nasmejao.

Odgovorio mi je da se nekada prijateljstvo veoma cenilo. Kao što je govorio Ciceron, čoveku je dovoljno da ima vrt, biblioteku i dva prijatelja. Mićun nije imao vrt, ali je na planinama pročitanih knjiga stekao nerazdvojne prijatelje, poput Tadića starijeg, Desimira Tošića i Momčila Grubača.

Kada je 1989. godine u jednom intervjuu rekao da će sve bivše socijalističke zemlje uvesti višepartijski sistem, posle svega nekoliko nedelja pao je Berlinski zid. Mićun se vratio u Srbiju i osnovana je Demokratska stranka. To je trebalo saopštiti na konferenciji za novinare u Domu omladine. Kosta Čavoški je cinično rekao: „Ko to prvi najavi, dobija 10 godina robije.” I dodao je kako je najbolje da to učini Mićun, jer ima najviše iskustva s robijanjem.

Mićun se setio saveta svog oca. Rekao je da poziva aktuelne vlasti da ga odmah uhapse, jer objavljuje osnivanje nezavisne političke stranke. Ali, ako ih uhapse, braniće se Poveljom UN.

Ono što se kasnije dešavalo bilo bi ponavljanje priče koja je obeležila moderno višestranačje Srbije. Što se Demokratska stranka više cepala, to su se ostale partije množile. Koštunica je otišao svojim putem, potom je i Đinđić shvatio da mu je učitelj višak, smenjujući ga s mesta lidera DS-a.

I Voja i Zoran pravili su paralelne infrastrukture, mašineriju i pešadiju, vodeći računa da nijedan od njihovih sledbenika ne stekne dovoljnu harizmu ili stvori unutrašnji centar moći koji će ih kasnije razoriti. Mićun nije shvatao takvu vrstu demokratskog pragmatizma, već je, držeći se demokratskih procedura, našao zavetrinu u senci malog Demokratskog centra.

Koštunica i Đinđić, dvojica najboljih polaznika Mićunovog filozofskog kluba, marširali su ispred svog vremena, ali ih je, nakon osvajanja vlasti i svrgavanja Miloševića, sudar ličnih sujeta naterao na neobjašnjivo žestok sukob za apsolutnu prevlast, za nečim što samo pruža iluziju srpskog prestola. Obojica su kasnije shvatila, svako na svoj način, da je to bila električna stolica. Okupljajući ambiciozne dvorjane oko sebe, regrutovane iz stare Miloševićeve ekipe, službi, tajkuna i stranaca, postali su žrtve pragmatizma koji ih je doveo na tron.

Ni Boris Tadić, treći od Mićunovih učenika, koji je, kao sin Ljube Tadića, još kao dete slušao Mićunove i Ljubine traktate o demokratiji, dok su Koštunica i Đinđić spremani za velike igre, nije odoleo ukletoj sprezi političke i finansijske moći.

Demokratska kula počela je da se raspada, a srpski presto već je zauzeo Aleksandar Vučić, koji je pokupio podosta operativaca DS-a, sposobnih da stvore savršenu mašineriju Srpske napredne stranke, daleko uigraniju od Miloševićeve i Đinđićeve iz najboljih dana.

Sve je to posmatrao Dragoljub Mićunović, razumevajući zašto ga njegovi, sve manje snažni naslednici, kao i Srbi, posmatraju kao staru, nepročitanu knjigu. Poput one vredne koja se obično stavlja na policu kako bi je svi videli, ali bez ikakve namere da je ikada otvore.

Njegovi naslednici, praunuci rekao bih, teško da će pročitati misli čoveka koji je mogao da vlada Srbijom.

Da, sada sam sasvim siguran: doći će doba kada ćemo žaliti što ga nekada nismo hteli. Zato što Dragoljub Mićunović nikad nije bio pobednik u onom jednostavnom, sirovom smislu kojim Srbija meri svoje vladare. Zato nikada nije postao veliki poglavica srpskog plemena.

Ostao je gotovo staromodno veran ideji da politika mora imati moralnu osnovu. U zemlji u kojoj se pragmatizam slavio kao vrhunska mudrost, delovao je kao čovek iz nekog davno izgubljenog vremena, kao redak gospodin u balkanskoj političkoj krčmi.

Poslednji, životni intervju dao je za „Politiku”, povodom svog 94. rođendana, 14. jula, pre dve godine. Razgovor je objavljen u dva nastavka. Mogao je i u dva toma. Mićun je pio hladnu „koka-kolu” i espreso, energičniji od svojih gotovo anonimnih naslednika koji ga nisu pominjali sve do jučerašnjeg dana.

Tada sam shvatio: najveća ironija njegove i naše sudbine jeste u tome što smo ga ozbiljno shvatili tek kad je postalo kasno. Sada je prekasno.