Počasni konzul – počast i ništa više

Da je Nušićeva Gospođa Ministarka kojim slučajem među nama, verovatno bi potegla sve veze da se sprijatelji sa porodicom Radunović, koja može da se pohvali da su dva njena člana počasni konzuli – za gospa Živku toliko cenjena titula da je za jednog takvog htela da preuda svoju ćerku.

Momčilo Mombo Radunović već godinama je počasni konzul Srbije u Republici Gabon, dok njegova ćerka Momira Radunović na istoj funkciji u Srbiji predstavlja ovu zapadnoafričku državu sa 1,3 miliona stanovnika

Ko su ljudi koji imaju čast da nose ovu laskavu titulu, donosi li ona posebne privilegije i može li se od toga živeti?

Razgovori sa onima koji kod nas na ovaj način predstavljaju druge zemlje pokazali su da su njihova zaduženja različita, uglavnom su zadovoljni privilegijama koje imaju, mada neki ne koriste ni ono na šta imaju pravo, kao, na primer, diplomatske tablice. Jedni imaju ingerencije da izdaju vize, drugi ne.

Svima im je, međutim, zajedničko da su veoma ponosni na čast koja im je ukazana, što se uklapaju u definiciju „ugledne ličnosti koja u sopstvenoj državi obavlja konzularne poslove za račun druge države”.

Komentar „pravog” zeta ministarke Živke da se „od počasti ne može živeti” i da taj čovek mora imati i neko zanimanje sasvim stoji i u današnjim okolnostima.

Počasni konzuli ne primaju platu. Ponekad dobijaju simboličan honorar ili nadoknadu troškova proisteklih iz obavljanja dužnosti.

Počasni konzularni funkcioner najčešće je državljanin „države prijema“, osoba koja često već ima bliske veze sa zemljom koju zastupa, mada i tu ima izuzetaka.

Slobodan Mićić, vlasnik turističke agencije „Kontiki”, nije imao nikakve specijalne veze sa Islandom, ali to nije bila prepreka da ga kao osobu od ugleda i poverenja koja bi mogla da bude spona između dve zemlje predloži tadašnji ambasador Srbije u Stokholmu Dejan Vasiljević, na molbu svog islandskog kolege koji iz ambasade u švedskoj prestonici pokriva i Srbiju.

Počasni konzulat ove nordijske ostrvske zemlje sa 340.000 stanovnika smešten je u prostorijama „Kontikija” na Novom Beogradu.

„Mi nemamo ingerencije da izdajemo vize i islandske pasoše, ali možemo da produžimo pasoš kome je istekao rok ili da izdamo takozvani vanredni pasoš (emergency passport) osobi koja ga je izgubila. Imali smo u praksi nekoliko takvih slučajeva”, navodi Mićić.

Ovaj poznati svetski putnik ima diplomatske tablice koje mu, kako kaže, donekle olakšavaju tretman pri čekanju na red na pasoškim i carinskim prelazima. Diplomatski pasoš nema.

Za svoj rad ne dobija nikakav honorar, a sve troškove obavljanja funkcije snosi sam.

„U maju prošle organizovali smo veoma uspelu promociju islandskog predstavnika na Pesmi Evrovizije u jednom beogradskom klubu”, s ponosom ističe Mićić.

Turistička ponuda za Island, koja će obuhvatiti i krstarenje, može se očekivati ovog leta, a masovniji dolasci Islanđana u Srbiju čim prebrode ekonomsku krizu koja ih je dosta teško pogodila.

Za Momiru Radunović su njene veze sa Gabonom i velika ljubav prema ovoj zemlji sasvim dovoljni da bez ikakvih posebnih počasti, bez diplomatskog pasoša i honorara, s ponosom obavlja dužnost počasnog konzula ove bivše francuske kolonije u kojoj je provela 33 godine.

Među njenim prijateljima na popularnom „Fejsbuku” je i Omar Bongo, predsednik Gabona i po stažu najduži afrički lider, koji je na vlasti od 1967.

„Osim diplomatskih tablica, službene legitimacije i rezervisanog parking mesta za potrebe konzulata, nemam nikakve druge beneficije, jer one počasnim konzulima našeg državljanstva i ne pripadaju”, navodi Momira Radunović i dodaje da joj gabonska vlada ne pokriva nikakve troškove.

Momira se, isto kao i njen otac, bavi uglavnom poslovima građevinarstva, a to se odnosi na nalaženje inženjera, tehničara i prevodilaca koji su voljni da rade u Gabonu. Ponosna je što su naši građevinari ostavili trajan pečat u ovoj afričkoj zemlji – puteve i zgrade visokog kvaliteta. U pitanju su velike firme iz stare Jugoslavije poput „Energoprojekta”, ali i danas u toj zemlji živi i uspešno radi puno naših ljudi raznih profila i vrlo su cenjeni.

„Nažalost, za razliku od vremena stare Jugoslavije, u kojoj je u svim republikama nekoliko generacija gabonskih studenata uspešno završilo studije, sada u Srbiji borave samo tri gabonska državljanina – dvojica sportista i jedna studentkinja – premda je veliko interesovanje da se takva saradnja nastavi”, ističe Momira Radunović.

Jelena Kavaja