Gde je tu pravda

Pred Žu­pa­nij­skim su­dom u Za­gre­bu 2. ju­na 2026. go­di­ne odr­ža­no je pr­vo ro­či­šte za glav­ni pre­tres u pred­me­tu pro­tiv op­tu­že­nih Živ­ka Za­gor­ca (80) i Mi­lo­ra­da Da­vi­do­vi­ća (57), ko­je je, sa još 22 Sr­bi­na s pod­ruč­ja Gru­bi­šnog Po­lja, za­gre­bač­ko Žu­pa­nij­sko dr­žav­no tu­ži­la­štvo u apri­lu pro­šle go­di­ne op­tu­ži­lo za rat­ni zlo­čin pro­tiv ci­vil­nog sta­nov­ni­štva.

Te­re­te se da je od av­gu­sta do ok­to­bra 1991. go­di­ne na pod­ruč­ju biv­še op­šti­ne Gru­bi­šno Po­lje, to­kom oru­ža­nog su­ko­ba, Živ­ko Za­go­rac, kao je­dan od na­lo­go­da­va­ca, od­no­sno ko­man­da­na­ta pa­ra­voj­nih i po­li­cij­skih je­di­ni­ca tzv. SAO Kra­ji­ne, lič­no uče­stvo­vao i znao da nje­go­vi pod­re­đe­ni mu­če i ubi­ja­ju ci­vi­le, pljač­ka­ju nji­ho­vu imo­vi­nu i pa­le po­ro­dič­ne ku­će i pri­vred­ne objek­te. Pri to­me Za­go­rac ni osta­li ko­man­dan­ti ni­su ta­kva po­stu­pa­nja spre­či­li ni su­zbi­li, dok je Da­vi­do­vić bio me­đu pri­pad­ni­ci­ma je­di­ni­ca ko­ji su uzi­ma­li ta­o­ce, mu­či­li, zlo­sta­vlja­li, pljač­ka­li i ubi­ja­li ci­vi­le.

Na­kon po­tvr­đi­va­nja op­tu­žni­ce, Za­go­rac i Da­vi­do­vić su uhap­še­ni po me­đu­na­rod­nim po­ter­ni­ca­ma EU, iz­ru­če­ni Hr­vat­skoj i u me­đu­vre­me­nu su po­stup­ci pro­tiv njih raz­dvo­je­ni na Žu­pa­nij­skom su­du u Za­gre­bu. Na­kon što su se iz­ja­sni­li da ni­su kri­vi, pre­tres je od­lo­žen za 24. jun, ka­ko bi se od­bra­na ko­ju či­ne advo­ka­ti Sla­đa­na Čan­ko­vić i An­te No­bi­lo iz­ja­sni­la o do­ka­zi­ma tu­ži­la­štva.

Imao sam pri­li­ku da vi­dim pred­lo­že­ne do­ka­ze tu­ži­la­štva pro­tiv Za­gor­ca. Pa­žnju mi je pri­vu­kao do­kaz pod na­zi­vom „Tran­skript te­le­fon­ske ko­mu­ni­ka­ci­je iz sep­tem­bra 1991. go­di­ne iz­me­đu pred­stav­ni­ka hr­vat­ske po­li­ci­je i voj­ske iz Gru­bi­šnog Po­lja (An­te De­lić, Tu­go­mir Bu­blić) i pred­stav­ni­ka TO Gru­bi­šno Po­lje (Ra­de Čak­mak)”. Ina­če, Ra­de Čak­mak je ta­ko­đe ob­u­hva­ćen pred­met­nom op­tu­žni­com kao ko­man­dant Bi­lo­gor­skog od­re­da na me­stu dru­go­op­tu­že­nog, dok je Za­go­rac, kao ko­me­sar tog istog od­re­da, pr­vo­op­tu­že­ni, što je sa­mo po se­bi non­sens.

Elem, u je­ku rat­nih su­ko­ba ne­pri­ja­te­lji te­le­fo­nom raz­go­va­ra­ju o lo­kal­nim pro­ble­mi­ma (stru­ji, vo­di, ga­su, za­ro­blje­ni­ci­ma, po­gi­nu­li­ma i ne­sta­li­ma), što mi je ve­o­ma bli­sko, jer sam i ja bio pre­go­va­rač s ne­pri­ja­telj­skim stra­na­ma u tom su­ko­bu sve vre­me ra­ta. Za po­tre­be ovog tek­sta, iz pri­lo­že­ne ko­mu­ni­ka­ci­je iz­dvo­jio sam deo raz­go­vo­ra iz­me­đu Sr­bi­na Čak­ma­ka i Hr­va­ta Bu­bli­ća ko­ji osli­ka­va op­štu at­mos­fe­ru u ko­joj se de­ša­va kr­va­vi gra­đan­ski rat.

Bu­blić: Vi ste ju­če re­kli da je stav i cilj Hr­vat­ske, ka­ko vi to na­zi­va­te, usta­ške vla­de, da se srp­ski na­rod is­tre­bi. A ako bu­de­mo za­i­sta ova­ko raz­go­va­ra­li, on­da će se ta­ko i ići, to će on­da bi­ti rat do is­tre­blje­nja, a vi zna­te da šan­se ne­ma­te, da smo mi sa­da za­i­sta ja­ki i da ima­mo me­đu­na­rod­nu po­dr­šku, da ima­mo stra­ho­vi­to na­o­ru­ža­nje. Pre­ti­ti jed­ni dru­gi­ma, to ne vo­di ni­ku­da.

Ra­de: Tu ne­ma pret­nje, te va­še teh­ni­ke što vi ima­te mi se ni naj­ma­nje ne pla­ši­mo. Po­ru­či to svo­joj go­spo­di go­re. A što se ti­če na­šeg na­o­ru­ža­nja za ko­je vi mi­sli­te da ga ima­mo – la­ko će­mo, to ne­ka osta­ne za te­be, a vi bu­di­te si­gur­ni da smo mi, TO i za­pad­na Sla­vo­ni­ja, da­le­ko ja­či i opre­mlje­ni­ji od vas. Kre­ni oda­kle god ho­ćeš. Bu­di si­gu­ran da je mo­ral kod na­ših lju­di ta­kav da – iako vi ka­že­te da će­te ići – Sr­bi­na i pi­ri­ku ni­ko ni­je za­tro, pa ne­će ni ove usta­še, to ti ja mo­gu re­ći otvo­re­no. A vi će­te se u to lič­no uve­ri­ti. To što ti ka­žeš da će­te vi nas uni­šti­ti, ovaj put ne­će bi­ti ta­ko jer je 1941. go­di­na, od­no­sno Dru­gi svet­ski rat, bio ma­lo dru­ga­či­ji ne­go da­nas. Ta­ko da Sr­bi mo­ra­ju da se ob­ra­ču­na­ju do kra­ja...

Bu­blić: Da li vi i va­ši lju­di raz­mi­šlja­te o to­me do­kle bi to is­tre­blje­nje, ta kla­nja, pa­lje­nja, di­vlja­štva, ta ra­za­ra­nja i sve osta­lo tre­ba­lo da idu? Da li do pot­pu­nog is­tre­blje­nja jed­ne i dru­ge na­ci­je, da li vi ima­te ika­kvu kon­cep­ci­ju?

Ra­de: Ima­mo kon­cep­ci­ju. Bu­di­te si­gur­ni da sva­kom po­šte­nom Hr­va­tu, Če­hu i Ita­li­ja­nu ni­ko ni­šta ne­će ura­di­ti. Onaj ko je uzeo usta­šku ka­pu i sta­vio je na gla­vu, taj mo­ra za to da od­go­va­ra.

Bu­blić: Zna­či, on­da sam i ja ta­kav?

Ra­de: Ne ka­žem ja da ste vi ta­kav, ali ako ste sa nji­ma i uz njih, on­da ste si­gur­no ta­kav. Ja mi­slim da je hr­vat­ski na­rod mo­rao da shva­ti ku­da ga je gur­nu­la ova hr­vat­ska vla­da, od­no­sno šta se do­go­di­lo u toj va­šoj hr­vat­skoj dr­ža­vi. Ako je ra­zo­re­na, da li je do to­ga tre­ba­lo da do­đe ili je mo­glo ne­što da se do­go­vo­ri na ne­ki dru­gi na­čin? Ako ne mo­že­mo za­jed­no da ži­vi­mo, on­da bi tre­ba­lo na je­dan lep­ši na­čin re­ći: „Slu­šaj­te, mi će­mo oti­ći, ne­ka se na­pra­vi raz­me­na i ta­ko da­lje”, a ni­je tre­ba­lo da se ubi­ja­mo.

Bu­blić: Ja se lič­no sla­žem, a mo­gu re­ći da je i stav Vla­de Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske da od ubi­ja­nja ne­ma ni­šta i da to ni­ku­da ne vo­di. Ovo što vi pre­ti­te da će­te ubi­ja­ti i kla­ti...

Ra­de: Opro­sti, ne­moj mi go­vo­ri­ti ono što ja ni­sam re­kao. Eto, to ti je upra­vo do­kaz va­še vla­de.

Bu­blić: Vi ste ju­če re­kli da ne­će­te do­zvo­li­ti uni­šta­va­nje ku­ća u Tur­če­vić Po­lju i da će­te, uko­li­ko na­sta­vi­mo s ta­kvom prak­som, kla­ti i ubi­ja­ti sve re­dom.

Ra­de: Ja sam re­kao da će­mo i mi na­sta­vi­ti sa prak­som ubi­ja­nja ako vi bu­de­te pre­ma na­šim se­li­ma upu­ći­va­li pro­jek­ti­le. A bu­di­te si­gur­ni da ih vi ne­ma­te vi­še od nas, ja vas on­da uve­ra­vam da mi mo­že­mo uni­šti­ti sva ta se­la.

Bu­blić: Kao što vi mo­že­te uni­šti­ti na­ša, mo­ra­te bi­ti na­či­sto da i mi mo­že­mo va­ša. I to je to is­tre­blje­nje, a ku­da to vo­di?

Ra­de: Ne vo­di to ni­ku­da. Ali ako vi to tra­ži­te, on­da znaj­te da se na mač ma­čem od­go­va­ra.

Bu­blić: To je op­šte­po­zna­to.

Ra­de: Da ste vi na ne­ki na­čin bi­li dru­ga­či­ji, da ni­ste na­o­ru­ža­li ar­mi­ju – pro­tiv ko­ga i za ko­ga? Za ko­ga je Hr­vat­ska uze­la oruž­je ne­go pro­tiv srp­skog na­ro­da?

Bu­blić: Srp­ski na­rod iz Sr­bi­je. A srp­ski na­rod ko­ji je ži­veo u Hr­vat­skoj mo­gao je da ži­vi mir­no, sta­lo­že­no, isto kao što je i ži­veo, a vi zna­te da se po­li­ti­ka vo­di od Mi­lo­še­vi­ća i Sr­bi­je. Cilj je stva­ra­nje ve­li­ke Sr­bi­je, a to ne ide i ne­će mo­ći da pro­đe ni u Hr­vat­skoj, ni u Evro­pi, ni­ti u sve­tu.

Ra­de: Ja vi­dim, Bu­bli­ću, da vi ni­ste glup čo­vek. Ali, kad je reč o stva­ra­nju ve­li­ke Sr­bi­je, mo­ra­te shva­ti­ti da ov­de ni­ko ne stva­ra ve­li­ku Sr­bi­ju, ni­ti uop­šte raz­mi­šlja o Sr­bi­ji. Mi stva­ra­mo Ju­go­sla­vi­ju u ko­joj smo bi­li od pr­vog da­na...

Bu­blić: Taj rat ne­će tra­ja­ti du­go, i to mi zna­mo. Ili će­mo mi vas uni­šti­ti, ili će se ob­i­sti­ni­ti va­ša tvrd­nja da će­te vi nas uni­šti­ti. Ja tvr­dim da će­mo mi vas.

Po­me­nu­ti raz­go­vor je vo­đen u sep­tem­bru, a 31. ok­to­bra, na­pa­dom na TO Gru­bi­šno Po­lje, za­po­če­la je ak­ci­ja hr­vat­ske pa­ra­voj­ske pod kod­nim na­zi­vom „Ot­kos-10”, ko­ja je ima­la cilj da li­kvi­di­ra ili pro­te­ra Sr­be s pod­ruč­ja is­toč­ne Bi­lo­go­re, sme­šte­nog na se­ve­ro­za­pa­du Hr­vat­ske u tro­u­glu iz­me­đu Bje­lo­va­ra, Da­ru­va­ra i Vi­ro­vi­ti­ce.

Na­rod is­toč­ne Bi­lo­go­re, oce­niv­ši da ma­lo­broj­ne srp­ske sna­ge, njih oko 400, ne­će mo­ći du­go da iz­dr­že pri­ti­sak vi­še od šest pu­ta broj­ni­jih hr­vat­skih for­ma­ci­ja oja­ča­nih ten­ko­vi­ma i da­le­ko­met­nom ar­ti­lje­ri­jom, a po­u­čen isto­rij­skim is­ku­stvom iz Dru­gog svet­skog ra­ta, ka­da su ga usta­še od­vo­di­le i ubi­ja­le u lo­go­ri­ma Ja­dov­no i Ja­se­no­vac, kre­nuo je u eg­zo­dus spa­sa­va­ju­ći go­le ži­vo­te.

To­ga i na­red­nog da­na kom­plet­no sta­nov­ni­štvo iz 23 se­la i je­dan broj ži­te­lja iz još 15 se­la na­pu­sti­li su to pod­ruč­je i u iz­be­glič­koj ko­lo­ni, u ko­joj se na­šlo oko 4.000 lju­di i vi­še od 600 vo­zi­la, pre­šlo u Bo­snu, u ko­joj se još ni­je ra­to­va­lo.

Po­sle po­vla­če­nja Sr­ba iz is­toč­ne Bi­lo­go­re usle­di­li su ubi­stva pre­o­sta­lih sta­nov­ni­ka, pljač­ka, pa­lje­vi­ne i mi­ni­ra­nja ku­ća, uklju­ču­ju­ći i se­la u ko­ji­ma ra­ni­je ni­je ni bi­lo ot­po­ra. U naj­bo­ljoj usta­škoj tra­di­ci­ji iz 1941. go­di­ne, na­sta­vlje­no je ru­še­nje i de­va­sta­ci­ja pra­vo­slav­nih hra­mo­va.

Na pod­ruč­ju is­toč­ne Bi­lo­go­re, u rat­no i po­rat­no do­ba, od 1991. do 1997. go­di­ne, ko­li­ko je do sa­da utvr­đe­no, ži­vot su iz­gu­bi­le 64 oso­be, ve­ći­nom srp­ske na­ci­o­nal­no­sti i onih ko­ji su bi­li u rod­bin­skim ve­za­ma sa srp­skim po­ro­di­ca­ma. Od ukup­nog bro­ja žr­ta­va, još se tra­ga za po­smrt­nim osta­ci­ma 17 oso­ba.

Do Dru­gog svet­skog ra­ta na pod­ruč­ju is­toč­ne Bi­lo­go­re ži­ve­lo je 18.000 ži­te­lja srp­ske na­ci­o­nal­no­sti, a po­sle usta­ških zlo­či­na u Dru­gom i onih po­či­nje­nih u po­sled­njem ra­tu, pre­ma po­da­ci­ma Mi­tro­po­li­je za­gre­bač­ko-lju­bljan­ske, 2005. go­di­ne pre­o­sta­lo ih je 1.170, uglav­nom sta­ri­jih, dok ih je po­pis sta­nov­ni­štva iz 2021. go­di­ne do­če­ka­lo ma­nje od 1.000.

Za po­me­nu­te zlo­či­ne nad is­toč­no­bi­lo­gor­skim Sr­bi­ma ni pred hr­vat­skim ni pred me­đu­na­rod­nim pra­vo­su­đem još ni­ko ni­je pro­ce­su­i­ran. Sr­bin Čak­mak i nje­go­vi sa­bor­ci su op­tu­že­ni rat­ni zlo­čin­ci i ju­re ih i hap­se po ce­lom sve­tu, po ko­jem su se ras­pr­ši­li spa­sa­va­ju­ći go­le ži­vo­te. Hr­vat Bu­blić i nje­go­vi sa­bor­ci, ko­ji su nad­ja­ča­li i sko­ro is­tre­bi­li Sr­be s nji­ho­ve ve­kov­ne de­do­vi­ne, uži­va­ju sve bla­go­de­ti po­bed­ni­ka i „oslo­bo­di­la­ca”. Pa gde je tu prav­da?

*Do­ku­men­ta­ci­o­no-in­for­ma­tiv­ni cen­tar „Ve­ri­tas”

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista