Najčešći uzrok femicida je ljubomora

Svake godine oko 60.000 žena u svetu postane žrtva femicida, a jedno istraživanje u Srbiji pokazalo je da je najčešći motiv bila ljubomora, koja je proizilazila iz želje učinioca da „poseduje” partnerku, njegove nemogućnosti da kontroliše njeno ponašanje i upravlja njenim životom, rekao je mr Sretko Janković, sudija Apelacionog suda u Beogradu u penziji, koji je na međunarodnoj konferenciji pravnika prošle nedelje u Budvi govorio o porodičnim ubistvima.

Ljubomora se kao motiv potvrđuje i u sudskim procesima protiv okrivljenih, koji su izjavljivali da nikad ne bi izvršili krivično delo da im je partnerka bila „verna”, da nije „našla drugog”, da nije „raskinula”, da ih nije ostavila, da je pristala da se pomiri, da je pristala na ono što su od nje hteli, naveo je sudija.

– Jedna žena je stradala zbog toga što joj je bilo lakše da, umesto gradskim prevozom, ide na posao zajedno sa komšijom. Muž joj je naredio da ide prevozom, što je za nju značilo duže putovanje i gužvu do radnog mesta. Nije postupila po njegovom zahtevu, jer je mnogo brže i lakše bilo da ide na posao automobilom sa komšijom. Sve se završilo tragično, jer ju je muž ubio sa čak 46 uboda nožem – ispričao je sudija Janković slučaj iz sudske prakse.

Među porodičnim ubistvima u Srbiji najzastupljenija su ubistva između bračnih i vanbračnih partnera, s tim što su žrtve ubistava najčešće žene. Na strani učinioca je muškarac koji ženu obično kažnjava ili joj se sveti – zbog preljube, odluke da ga napusti, ali i zbog navodno „uzvišenih”, ali za ženu pogubnih „razloga” kao što su ljubav, čast ili tradicija.

Studije o viktimizaciji potvrđuju da je ubistvima žena najčešće prethodilo nasilje u porodici i partnerskom odnosu u svim oblicima – fizičko, psihičko, seksualno i ekonomsko, kao i ekstremna ljubomora i posesivnost, ali i sporovi oko miraza ili pitanja časti.

– Karakteristika ovih ubistava je da nasilno ponašanje nije bilo prepoznato kao rizično, kako od žrtava, tako i od institucija zaduženih za prevenciju nasilja u porodici. Partnerska ubistva često prati surovost, nanošenje velikih patnji žrtvi, kao i ponižavanje žrtve. S duge strane, ovakva ubistva često za posledicu imaju i samoubistvo izvršioca. Istraživanja pokazuju da skoro dve trećine muškaraca koji ubiju svoje partnerke nakon ubistva izvrše samoubistvo, dok samo jedan odsto žena koje izvrše ubistvo partnera izvrše samoubistvo – rekao je sudija Sretko Janković.

Istraživanja u inostranstvu, ali i u Srbiji, potvrđuju da ženi najveća opasnost od ubistva preti od njenog bračnog ili ljubavnog partnera, sadašnjeg ili bivšeg. Međutim, partnersko nasilje ponekad je i uzrok „zamene uloga”, kada nasilni partner postane žrtva ubistva svoje partnerke koju je godinama zlostavljao.

– Ubistvo muža na spavanju je najčešći način izvršenja od strane žena, što se u sudskoj praksi smatra teškim ubistvom na svirep i podmukao način, ali se to kritikuje jer ovakav način izvršenja ubistva, koji je usledio posle duževremenog maltretiranja i nasilničkog ponašanja muža u braku, nije izraz podmuklosti žene, već je pre posledica njene fizičke nemoći, prestrašenosti i odsustva svake društvene pomoći u traženju izlaza iz bezizlazne situacije – rekao je sudija Sretko Janković.

Ipak, dodao je, u sudskoj praksi je bilo i slučajeva takozvanih naručenih ubistava, kada je žena angažovala drugo lice da bi za novčanu naknadu izvršilo ubistvo njenog muža. Neretko se partnerska ubistva dešavaju u prisustvu maloletne dece, koja zbog toga doživljavaju teške traume. U jednom broju slučajeva žrtve porodičnih ubistava su i deca.

– U istraživanju porodičnih ubistava u periodu između 2018. i 2022. godine u Srbiji je, prema evidencijama MUP-a, registrovano 188 muškaraca i 41 žena koji su učinili ubistvo člana porodice, u kojima su 145 žena i 92 muškarca lišeni života, te je utvrđeno da su u 81 odsto slučajeva žrtve ubistva bile žene, da se 26 odsto žena pre ubistva obraćalo za pomoć policiji (2022. godine 33 procenta), što govori o neuspehu nadležnih institucija i neispunjavanju glavnog cilja – zaštite života žrtve koja se obratila za pomoć – naglasio je sudija Janković.

Uzroci partnerskih ubistava nalaze se, pre svega, u neadekvatnom rešavanju konfliktnih situacija. Jedno istraživanje u Srbiji, naveo je sudija, pokazuje da je u konfliktnim ubistvima 67,6 odsto izvršilaca bilo pod uticajem alkohola.

– Preterano konzumiranje alkohola, naročito od strane muškaraca, u značajnoj meri dovodi do nasilja u porodici, jer mnoga istraživanja pokazuju da je više od polovine izvršilaca porodičnog ubistva u vreme izvršenja dela bilo u alkoholisanom stanju. Posedovanje vatrenog oružja, legalnog i ilegalnog, bilo je prisutno u velikom broju slučajeva prijavljivanog nasilja u porodici, naročito u slučajevima kada je nasilje bilo upereno prema ženama, dok je, s druge strane, veliki broj ubistava u porodici izvršen upravo vatenim oružjem. Zabrinjavajući je podatak da u 56 odsto slučajeva prijavljenog nasilja u porodici od učinilaca nije oduzeto vatreno oružje – istakao je sudija Janković.

Najveći procenat ubistava vatrenim oružjem u ukupnom broju femicida u Srbiji zabeležen je 2015. godine – 45,71 odsto, a najmanji 2018. kada je udeo ovih femicida iznosio 20 procenata.

– Skoro polovina femicida (49 odsto) mogla je biti sprečena da su prijave nasilja koje su im prethodile bile razmotrene ozbiljno i da su adekvatno procenjeni bezbednosni rizici po život žene. Veliki broj ubistava žena nije bio sprečen jer je izostalo blagovremeno i efikasno reagovanje institucija sistema, pre svega, tužilaštva, po prijavama za nasilje u porodici koje je prethodilo ubistvu. S druge strane, umesto da žrtvi pruže svu potrebnu zaštitu, pomoć i podršku, u pojedinim slučajevima centri za socijalni rad minimiziraju opasnost i ne sagledavaju okolnosti koje ugrožavaju bezbednost žrtve – rekao je sudija Sretko Janković na međunarodnoj konferenciji „Budvanski pravnički dani”.

Naglasio je da su preventivne mere važnije od represivnih i naglasio da prevencija ubistava u porodici mora obuhvatiti i suzbijanje zloupotreba alkohola i opojnih droga, kao i pravovremeno otkrivanje i lečenje mentalnih bolesti, ali i bolja kontrola izdavanja dozvola za držanje i nošenje vatrenog oružja.