IMA LI PILOTA U AVIONU?

Kosovska kriza se već do sada pokazala kao prava grobnica za brojne, navodno, pouzdane političke i analitičarske procene i prognoze. Setimo se samo koliko puta i sa koliko sigurnosti je objavljivano da će sve biti gotovo do kraja 2006! Pa onda januara, marta, maja, juna, septembra, decembra 2007. Koliko se pričalo o sednici Saveta bezbednosti na kojoj će biti usvojena "nova rezolucija na bazi predloga Martija Ahtisarija"? Zato se danas čak i dobri poznavaoci srpskih političkih prilika uglavnom ne usuđuju da prognoziraju razvoj događaja nakon desetog decembra. Ipak, gotovo svi se slažu da će krajem ove, odnosno prvih meseci naredne godine u Prištini, Vašingtonu, Briselu i Beogradu biti povučeni potezi koji će definitivno promeniti sadašnji kosovski status kvo, i da će ti potezi imati dalekosežne posledice ne samo na region, nego i na globalne međunarodne odnose.

Ali kako je uopšte došlo do toga da jedno, ipak, lokalno srpsko i balkansko pitanje, postane jedna od dve-tri (uz Iran, Irak i Zakavkazje) centralne teme i, tako reći, prelomna tačka aktuelne svetske politike?

Rekli bismo da se ovde, pre svega, radilo o seriji pogrešnih odluka i procena u vezi sa problemom Kosova, i to od strane raznih aktera, i u dugom periodu. Srbi su, najpre, generalno potcenili razmere demografskog problema na Kosovu, odnosno vrtoglavi rast albanskog prirodnog priraštaja, što je, u kombinaciji sa pogromima za vreme nacističke okupacije i sistematskim poluvekovnim pritiscima, Srbe na Kosovu i Metohiji pretvorilo u apsolutnu i sve beznadežniju manjinu. Isto tako, pre i neposredno posle Drugog svetskog rata, srpske vlasti su pogrešno verovale da se kosovski problem može rešiti pojačanom policijskom represijom nad albanskim stanovništvom, da bi, od kraja šezdesetih, komunistički režim otišao u sasvim drugu krajnost, pokušavajući da albanske aspiracije pacifikuje davanjem Kosovu široke autonomije i konstitutivnog (poludržavnog) statusa. Milošević je pogrešno verovao da je, nakon snižavanja nivoa autonomije i uspostave polupolicijskog režima u pokrajini, početkom devedesetih, kosovski problem suštinski rešen i prepustio ga na staranje svojim nesposobnim i korumpiranim lokalnim kadrovima. A možda je najveća njegova greška bilo to što je pomislio da se sa Kosovom može igrati i politički manipulisati.

S druge strane, zapadni politički faktori (tačnije, Amerikanci) pogrešno su verovali – pod pretpostavkom da su u to zaista verovali – da je kosovsko pitanje prevashodno humanitarno pitanje, a ne sukob dva teško pomirljiva prava, dva etnikuma i dva državotvorna interesa. (Kao i nekoliko regionalnih.) Pogrešili su kada su, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, bez ikakvog pravnog, i dovoljno moralnog pokrića zbog Kosova bombardovali Srbiju (odnosno SRJ). A još su više pogrešili kada su naknadno pokušali da ovu grešku koliko-toliko opravdaju (p)održavajući sliku o "genocidu nad Albancima" i njihovom gandijevskom otporu, sistematski zataškavajući činjenice o kriminalu, albanskim zločinima i nehumanim uslovima u kojima opstaju preostali Srbi na Kosovu i Metohiji.

Osim toga, zavedeni pogrešnim informacijama od strane svojih poverenika sa terena, zapadnjaci su loše procenjivali stepen srpske zainteresovanosti za Kosovo, pogrešno mislili da "Koštunica samo blefira", da će Tadić na kraju priznati kosovsku nezavisnost, te da je Kosovo "tek na petom–šestom mestu srpskih nacionalnih prioriteta". Pogrešno su procenili rusku poziciju i moguću ulogu u kosovskoj krizi, neprestano upozoravajući svoje beogradske sagovornike da ne računaju na ruski veto u Savetu bezbednosti, da će se Putin nagoditi sa Bušom i da će ih "Rusi na kraju prodati". I, što je najgore, ovakvom svojom politikom, te direktnim i indirektnim obećanjima da im je "kao nagrada za sve što su pretrpeli pod Miloševićem" zagarantovana nezavisnost, toliko su naelektrisali kosovske Albance da oni sada svaku, ma koliko povoljnu, opciju koja im nudi išta manje od toga zaista doživljavaju kao smak sveta i izuzetnu nepravdu.

Najzad, deo srpske antimiloševićevske opozicije izgleda da je isuviše ozbiljno shvatio sopstvenu parolu da je "kosovsko pitanje zapravo demokratsko pitanje" i protivno iskustvu i zdravom razumu poverovao da je kosovska kriza otpočela sa Slobodanom Miloševićem i da će se sa njegovim odlaskom i završiti. Sem toga, jedan deo ovog srpskog opozicionog korpusa koji je posle 5. oktobra 2000. došao na vlast doživljavao je Kosovo kao teret i nastojao da ga se što pre ratosilja, pri čemu su – opet pogrešno – verovali da će za takvu politiku imati podršku, ili bar pasivni pristanak većine građana Srbije zaslepljenih sjajem evropskih zvezda i hipermarketa. Prevarili su se.

Svi su, dakle, pomalo grešili, i sada vrlo lako svi mogu biti na gubitku. Najviše, naravno, Srbi. Ali na gubitku i te kako mogu biti i Albanci, SAD, zapadni interesi i "evropska stvar" u Srbiji. O međunarodnom poretku i pravdi da i ne govorimo. I verujem da sada mnogi vide da bi onaj status kvo sa početka teksta, zapravo, za sve bio mnogo bolje, tj. manje loše rešenje. Ali je veliko pitanje da li uopšte ima pilota u ovom avionu – i da li ima vremena da bilo ko promeni kurs i "povuče ručnu"?