Deset godina, dva poziva

Prvi put sam izgubila posao 2000, i od tada do danas radila sam samo 14 meseci, od 2007 do 2008. u IHTM-u, privatnoj firmi, ali sam dobila otkaz i sad sa njima vodim sudski spor.

Završila sam srednju dizajnersku, upisala sam posle toga fakultet, izgubila godinu i otac me je veoma mladu odmah zaposlio kao administrativnog radnika. Do 1989. radila sam u beogradskom predstavništvu slovenačke „Iskra-delte”, ali to je vreme kad su Slovenci odlazili iz Beograda. Zatim sam bila u „Inter-invest publiku”, pa u „ABC produktu” i na kraju 1999. u jednom stranom predstavništvu koje se bavilo prodajom papira. Taj stranac-vlasnik nam je u vreme bombardovanja rekao da mu se više ne isplati da ovde radi.

Od 2000. pokušavam preko prijatelja da dođem do posla, ali oni uglavnom kažu: „E, bar da si se javila pre nekoliko dana...”. Zato što preko prijatelja nije bilo uspeha, 2004. sam se prijavila na biro, mada mi nije jasno zašto taj biro uopšte postoji. To je jedna glomazna administracija koja troši pare, a nezaposlenima ništa ne pomaže. Kad sam radila u IHTM-u i dobila otkaz otišla sam na biro da pitam za pravo na novčanu naknadu. Rekli su mi da na to nemam pravo. Raspitala sam se u sindikatu i oni su mi kazali da na naknadu imam pravo. Opet sam otišla u biro da im to kažem i oni su se s tim saglasili, ali su rekli – na 11 meseci. Ali ispostavilo se nije na 11 nego na 12 meseci. Čemu onda služi taj biro.

U IHTM-u sam se zaposlila preko poznanstva, a ne preko biroa ili na osnovu konkursa Infostuda. Ovo navodim, jer nezaposlenim starijim ženama to je jedini način da dođu do posla, a i tad nisu zaštićene od maltretiranja. Radila sam prekovremeno, a proveravali su telefonom da li sam na poslu do 18.30. Posle osam meseci rada zaradu sam primala neredovno, a od januara 2008. isplaćivano mi je po hiljadu dinara na svakih sedam dana. Nisu mi plaćali minuli rad, iako u ugovoru o radu piše 0,4 odsto. Nije mi dozvoljeno da koristim godišnji odmor. Pozlilo mi je na poslu i otišla sam na bolovanje. Poslodavac je tražio od drugostepene komisije da preispitaju moje bolovanje, ali komisija ga je potvrdila. Po povratku s bolovanja dobila sam otkaz, jer „loše utičem na međuljudske odnose u društvu”.

Pratim oglase na Infostudu i šaljem molbe, ali sve ovo vreme samo su me dvaput pozvali na razgovor. Jednom 2006, u neku malu privatnu izvoz-uvoz („trange-frange”) firmu, gde je sa mnom razgovarao vlasnik, čovek od nekih šezdesetak godina. Odmah je sa mnom počeo „na ti”, a na kraju mi je rekao: „Sve je u redu, ali meni ne treba baba pred penzijom!”. Bila sam šokirana. Ubrzo sam počela da plačem, ali sam ga pre toga pitala zašto me je uopšte pozvao. Rekao mi je „zbog kvote”, mada ni sad ne znam zbog kakve kvote.

Drugi put sam dobila poziv iz zastupništva firme koja prodaje italijansku garderobu. Bio im je potreban administrativni radnik. Kad sam došla, u hodniku je čekalo dvadesetak devojaka. Odmah su me pozvali da uđem, rečeno mi je, „kao najstariju”. Rekli su mi: „Bićete obavešteni”, ali nikad me nisu obavestili.

Jedino sam još sam od „Mocart kladionice” dobila povratnu informaciju da sam ušla u njihovu „bazu podataka”, pa ako budem potrebna – javiće mi se. I to je sve. Ipak, i dalje konkurišem. Poslednji put 22. februara, pre toga 19: „Ital impeks”, „Delta đenerali”. Mada u mnogim konkursima piše da traže nekoga „do 35 godina”. To je protivustavno. Svako ima pravo na rad, samim tim i na život, bez obzira na godine.

Ali izgleda da preko Infostuda nemam šanse. Neki su me uveravali da bi bilo dobro da se s nekim udružim i osnujem firmu, ali ortačka „trange-frange” preduzeća brzo nestaju. Svakog dana oformi se 150 novih, a isto toliko ih se i ugasi. Jedinu perspektivu ima proizvodnja, ali muž (inženjer) i ja smo izračunali da nam je za start takve firme potrebno 70.000 evra. Dakle, da prodamo stan i da pod stare dane budemo podstanari.

Htela sam i da se bavim šivenjem, jer šivenje je moj hobi, ali imam problema sa kičmom i ne mogu da radim dugo za mašinom. Preostaje mi da čekam penziju i da konkurišem, mada mi sin, koji sad studira, kaže: „Vidiš da te niko neće”. Znam da je u pravu, ali u dubini duše hrabrim sebe i nadam se.

Dizajner bez posla