Десет година, два позива

Први пут сам изгубила посао 2000, и од тада до данас радила сам само 14 месеци, од 2007 до 2008. у ИХТМ-у, приватној фирми, али сам добила отказ и сад са њима водим судски спор.

Завршила сам средњу дизајнерску, уписала сам после тога факултет, изгубила годину и отац ме је веома младу одмах запослио као административног радника. До 1989. радила сам у београдском представништву словеначке „Искра-делте”, али то је време кад су Словенци одлазили из Београда. Затим сам била у „Интер-инвест публику”, па у „АБЦ продукту” и на крају 1999. у једном страном представништву које се бавило продајом папира. Тај странац-власник нам је у време бомбардовања рекао да му се више не исплати да овде ради.

Од 2000. покушавам преко пријатеља да дођем до посла, али они углавном кажу: „Е, бар да си се јавила пре неколико дана...”. Зато што преко пријатеља није било успеха, 2004. сам се пријавила на биро, мада ми није јасно зашто тај биро уопште постоји. То је једна гломазна администрација која троши паре, а незапосленима ништа не помаже. Кад сам радила у ИХТМ-у и добила отказ отишла сам на биро да питам за право на новчану накнаду. Рекли су ми да на то немам право. Распитала сам се у синдикату и они су ми казали да на накнаду имам право. Опет сам отишла у биро да им то кажем и они су се с тим сагласили, али су рекли – на 11 месеци. Али испоставило се није на 11 него на 12 месеци. Чему онда служи тај биро.

У ИХТМ-у сам се запослила преко познанства, а не преко бироа или на основу конкурса Инфостуда. Ово наводим, јер незапосленим старијим женама то је једини начин да дођу до посла, а и тад нису заштићене од малтретирања. Радила сам прековремено, а проверавали су телефоном да ли сам на послу до 18.30. После осам месеци рада зараду сам примала нередовно, а од јануара 2008. исплаћивано ми је по хиљаду динара на сваких седам дана. Нису ми плаћали минули рад, иако у уговору о раду пише 0,4 одсто. Није ми дозвољено да користим годишњи одмор. Позлило ми је на послу и отишла сам на боловање. Послодавац је тражио од другостепене комисије да преиспитају моје боловање, али комисија га је потврдила. По повратку с боловања добила сам отказ, јер „лоше утичем на међуљудске односе у друштву”.

Пратим огласе на Инфостуду и шаљем молбе, али све ово време само су ме двапут позвали на разговор. Једном 2006, у неку малу приватну извоз-увоз („транге-франге”) фирму, где је са мном разговарао власник, човек од неких шездесетак година. Одмах је са мном почео „на ти”, а на крају ми је рекао: „Све је у реду, али мени не треба баба пред пензијом!”. Била сам шокирана. Убрзо сам почела да плачем, али сам га пре тога питала зашто ме је уопште позвао. Рекао ми је „због квоте”, мада ни сад не знам због какве квоте.

Други пут сам добила позив из заступништва фирме која продаје италијанску гардеробу. Био им је потребан административни радник. Кад сам дошла, у ходнику је чекало двадесетак девојака. Одмах су ме позвали да уђем, речено ми је, „као најстарију”. Рекли су ми: „Бићете обавештени”, али никад ме нису обавестили.

Једино сам још сам од „Моцарт кладионице” добила повратну информацију да сам ушла у њихову „базу података”, па ако будем потребна – јавиће ми се. И то је све. Ипак, и даље конкуришем. Последњи пут 22. фебруара, пре тога 19: „Итал импекс”, „Делта ђенерали”. Мада у многим конкурсима пише да траже некога „до 35 година”. То је противуставно. Свако има право на рад, самим тим и на живот, без обзира на године.

Али изгледа да преко Инфостуда немам шансе. Неки су ме уверавали да би било добро да се с неким удружим и оснујем фирму, али ортачка „транге-франге” предузећа брзо нестају. Сваког дана оформи се 150 нових, а исто толико их се и угаси. Једину перспективу има производња, али муж (инжењер) и ја смо израчунали да нам је за старт такве фирме потребно 70.000 евра. Дакле, да продамо стан и да под старе дане будемо подстанари.

Хтела сам и да се бавим шивењем, јер шивење је мој хоби, али имам проблема са кичмом и не могу да радим дуго за машином. Преостаје ми да чекам пензију и да конкуришем, мада ми син, који сад студира, каже: „Видиш да те нико неће”. Знам да је у праву, али у дубини душе храбрим себе и надам се.

Дизајнер без посла