Milijarde za Kijev, ali ko da odreši kesu

U političkom marketingu postoji jedno staro pravilo – ako nemate rešenje, napravite konferenciju. Ako ni posle konferencije nemate rešenje, napravite fond. A ako ni fond nije dovoljan, dodajte još nekoliko desetina milijardi evra i sve će izgledati ubedljivije.

Upravo to se dogodilo u Gdanjsku.

Na papiru – spektakl. Velika imena, velike reči, velika obećanja. Ukrajina će biti obnovljena, Evropa će biti jača, privreda će procvetati, a investitori će, ako je verovati govornicima, jedva čekati da ulože novac u zemlju u kojoj rat još nije završen.

Zvuči lepo. Skoro kao reklamni spot.

Međutim, kada se zagrebe ispod površine, ispostavlja se da većina novca nije nova. Dobar deo već je ranije obećan, drugi deo su krediti koje će neko jednog dana morati da vraća, a treći su investicije koje tek treba da se dogode. Drugim rečima, milijarde su najpre postale politička poruka, a tek onda ekonomska realnost.

Posebno je zanimljivo što se sve manje govori o obnovi škola, bolnica i mostova, a sve više o fabrikama oružja, proizvodnji dronova i vojnoj industriji. Čini se da je rekonstrukcija Ukrajine već dobila novu definiciju – prvo bezbednost, pa tek onda civilni život.

Ironija je u tome što Evropa istovremeno od svojih građana traži štednju, upozorava na budžetske deficite i najavljuje smanjenje javne potrošnje, dok se na međunarodnim konferencijama licitira desetinama milijardi evra. Za evropske poreske obveznike uvek postoji objašnjenje zašto moraju da stegnu kaiš. Za nove pakete pomoći, novac se, izgleda, uvek pronađe.

Još jedan detalj nije prošao nezapaženo. Konferencija je trebalo da pokaže jedinstvo Evrope, ali je u pozadini tinjao sve ozbiljniji spor Poljske i Ukrajine oko istorije, Volinije i odnosa prema ličnostima koje Varšava smatra odgovornim za zločine nad Poljacima. Dok su na bini govorili o zajedničkoj budućnosti, iza kulisa su ponovo oživljavale stare rane.

Priča se o Ukrajini a nema prisutnog pana Zelenskog. Nije pozvan ni poljski predsednik Navrocki. Premijer Donald Tusk je domaćin skupa.

Najbolja slika današnje Evrope je što isti ljudi  obećavaju milijarde, a pozivaju na štednju. Jednom rukom se finansira obnova, drugom povećava vojni budžet. Javno se govori o pomirenju, a sporovi postaju sve dublji.

Na kraju, ostaje najjednostavnije pitanje, koje niko u Gdanjsku nije postavio naglas.

Ako je cena obnove Ukrajine već procenjena na stotine milijardi evra, ako se svakog meseca najavljuju novi fondovi i nove obaveze, ako se istovremeno povećavaju izdvajanja za naoružanje i odbranu – gde je granica? Ili, preciznije – kada će evropski građani dobiti račun? Političari obećanja dele besplatno. Računi, po pravilu, stižu kasnije.