Da se snađu kako znaju i umeju

U istraživanjima javnog mnjenja sve češće se među jakim strahovima građana registruje bojazan od mogućnosti da se izgubi posao. Sa razlogom. Nekada je u našoj zemlji nezaposlenost bila prvenstveno problem mladih ljudi koji traže stalan posao i nalaženjem problem je, po pravilu, bio rešen. Mladi i danas čine dominantnu kategoriju među nezaposlenima, ali se proširila za naše prilike retka pojava: povećanje broja starijih koji gube posao. Prema zvaničnim izvorima, preko petine ukupnog broja nezaposlenih u nas su osobe starije od 50 godina. Pristalice neoliberalizma su nas u početku tešile da se moramo kao sav normalan svet navići na to da nema sigurnog radnog mesta i da se posao gubi (ili napušta), aktivno traži i ponovo nalazi.

Istina je da postoji problem sa našim tradicionalnim mentalitetom iz doba socijalizma – da se traži sigurnost, odnosno trajan i po mogućnosti ne previše zahtevan posao. Ali liberalistički kritičari gubili su iz vida da jekod nas, za razliku od tzv. normalnog sveta, gubljenje posla podrazumevalo dugo mučenje u traženju novog, pa i nemogućnost ponovnog zapošljavanja. Ne tako retko, inženjeri su završavali kao šverceri i prodavci za tezgama na „buvljaku”. Upočetku su se stideli, a posle su se navikli. Danas problem zapošljavanja postaje još teži, a u prilici smo da vidimo kako globalna ekonomska kriza i masovno otpuštanje radnika izaziva pravu paniku i u tom svetu koji smo smatrali modelom na koji se moramo ugledati.

Svojevremeno (pre dvadesetak godina) ustanovili smo da produžena nezaposlenost kod mladih dovodi do niza socijalnopsiholoških posledica (npr. osećanja nesigurnosti, kvarenje interpersonalnih odnosa), ali da su posledice u celini ipak bile manje nego što smo očekivali. Između mnogih činilaca značajna je bila nada da će se posao ipak dobiti, ali je posebno važnu ulogu igrala tradicionalna porodicakoja posreduje između društva i pojedinca i materijalno štiti svoje „dete”. No, upravo tradicionalni tip porodice i mentaliteta još više otežava ionako težak položaj sredovečnih nezaposlenih. Oni često imaju decu koja su još na školovanju ili u „produženoj mladosti” i sama čekaju posao, sa potrebama i navikama koje su roditelji zadovoljavali. Od roditelja (osobito oca) očekuje se da budu hranitelji, večni staraoci, da se snađu kako znaju i umeju. Isami opterećeni takvim shvatanjem uloga, nezaposleni sredovečni ljudi gube samopoštovanje, počinju da se osećaju inferiorno, bespomoćno i beznadežno. To već postaju simptomi depresivnosti i anksioznosti koje nemali broj pokušava da savlada antidepresivima i alkoholom ili se prepušta stanju „naučene bespomoćnosti”. Drugi reaguju difuznim gnevom jer uviđaju da su se neki, ni pametniji ni obrazovaniji, obogatili i da u svemu tome ni državne institucije nisu nevine. Sve to otežava donošenje odluke o mogućoj prekvalifikaciji, prema kojoj se javlja prirodni otpor i to utoliko pre ukoliko je pojedinac stariji, obrazovaniji i ukoliko je bio zadovoljan svojim poslom. Da li je realno očekivati da dugogodišnji činovnici, sa završenom gimnazijom ili ekonomskom školom, preko noći, u pedesetoj, postanu zavarivači, tesari, parketari, jer to su ta deficitarna zanimanja? A valjda se i za te poslove traži nekakva fizička okretnost i kondicija, koje slabe sa godinama? Ove generacije su se našle i u istorijski nepovoljnom trenutku informatičke revolucije i novih tehnologija. Davno je u svetu zabeležen taj prirodni otpor promeni tehnologije i načina rada. No, i ako neko ubedi otpuštene službenice i službenike da pohađaju kurseve novih tehnologija zašto bi se poslodavac opredelio za njih kad već na tržištu ima mlađih, bržih, efikasnijih? Koliko je realno očekivati da posle svih stresova koje su preživele pedesetogodišnje bivše službenice budu dobre, raspoložene i ljubazne negovateljice i gerontodomaćice.Mnogo puta sam čuo od starijih nezaposlenih rečenicu: „Nemam više ni snage ni volje.”.

Rad „na crno” zbilja postoji, no ne znam koliko to može biti uteha. Nezaposleni su ili prinuđeni da se bave sitnim švercom ili iz nužde rade kod novih gazda, koji ih slabo plaćaju, ne prijavljuju ih, često zamenjuju da bi zameli trag. Ne može se postati lako ni seljak u pedesetoj, jer i to je postalo zahtevno zanimanje, a oduvek je bilo teško.

Ne treba potcenjivati sve što Nacionalna služba zapošljavanja čini da se smanji nezaposlenost. I kada bi sve mere bile uspešne, mi se nalazimo pred jednim paradoksom: istovremeno se žalimo na „belu kugu”,a sa stanovišta mogućnosti zapošljavanja imamo višak ljudi. Šta bi tek bilo kada bi se vratili i oni iz inostranstva!? U našoj kombinaciji tranzicione i globalne ekonomske krize najveće žrtve su ljudi iz kategorije o kojoj sam ovde govorio, a potom i mladi mnogih zanimanja. Teško je davati utešne prognoze dok stvari ne krenu nabolje u velikim zemljama u kojima je recesija i počela.

Socijalni psiholog, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu