Да се снађу како знају и умеју

У истраживањима јавног мњења све чешће се међу јаким страховима грађана региструје бојазан од могућности да се изгуби посао. Са разлогом. Некада је у нашој земљи незапосленост била првенствено проблем младих људи који траже сталан посао и налажењем проблем је, по правилу, био решен. Млади и данас чине доминантну категорију међу незапосленимa, али се проширила за наше прилике ретка појава: повећање броја старијих који губе посао. Према званичним изворима, преко петине укупног броја незапослених у нас су особе старије од 50 година. Присталице неолиберализма су нас у почетку тешиле да се морамо као сав нормалан свет навићи на то да нема сигурног радног места и да се посао губи (или напушта), активно тражи и поново налази.

Истина је да постоји проблем са нашим традиционалним менталитетом из доба социјализма – да се тражи сигурност, односно трајан и по могућности не превише захтеван посао. Али либералистички критичари губили су из вида да јекод нас, за разлику од тзв. нормалног света, губљење посла подразумевало дуго мучење у тражењу новог, па и немогућност поновног запошљавања. Не тако ретко, инжењери су завршавали као шверцери и продавци за тезгама на „бувљаку”. Упочетку су се стидели, а после су се навикли. Данас проблем запошљавања постаје још тежи, а у прилици смо да видимо како глобална економска криза и масовно отпуштање радника изазива праву панику и у том свету који смо сматрали моделом на који се морамо угледати.

Својевремено (пре двадесетак година) установили смо да продужена незапосленост код младих доводи до низа социјалнопсихолошких последица (нпр. осећања несигурности, кварење интерперсоналних односа), али да су последице у целини ипак биле мање него што смо очекивали. Између многих чинилаца значајна је била нада да ће се посао ипак добити, али је посебно важну улогу играла традиционална породицакоја посредује између друштва и појединца и материјално штити своје „дете”. Но, управо традиционални тип породице и менталитета још више отежава ионако тежак положај средовечних незапослених. Они често имају децу која су још на школовању или у „продуженој младости” и сама чекају посао, са потребама и навикама које су родитељи задовољавали. Од родитеља (особито оца) очекује се да буду хранитељи, вечни стараоци, да се снађу како знају и умеју. Исами оптерећени таквим схватањем улога, незапослени средовечни људи губе самопоштовање, почињу да се осећају инфериорно, беспомоћно и безнадежно. То већ постају симптоми депресивности и анксиозности које немали број покушава да савлада антидепресивима и алкохолом или се препушта стању „научене беспомоћности”. Други реагују дифузним гневом јер увиђају да су се неки, ни паметнији ни образованији, обогатили и да у свему томе ни државне институције нису невине. Све то отежава доношење одлуке о могућој преквалификацији, према којој се јавља природни отпор и то утолико пре уколико је појединац старији, образованији и уколико је био задовољан својим послом. Да ли је реално очекивати да дугогодишњи чиновници, са завршеном гимназијом или економском школом, преко ноћи, у педесетој, постану заваривачи, тесари, паркетари, јер то су та дефицитарна занимања? А ваљда се и за те послове тражи некаква физичка окретност и кондиција, које слабе са годинама? Ове генерације су се нашле и у историјски неповољном тренутку информатичке револуције и нових технологија. Давно је у свету забележен тај природни отпор промени технологије и начина рада. Но, и ако неко убеди отпуштене службенице и службенике да похађају курсеве нових технологија зашто би се послодавац определио за њих кад већ на тржишту има млађих, бржих, ефикаснијих? Колико је реално очекивати да после свих стресова које су преживеле педесетогодишње бивше службенице буду добре, расположене и љубазне неговатељице и геронтодомаћице.Много пута сам чуо од старијих незапослених реченицу: „Немам више ни снаге ни воље.”.

Рад „на црно” збиља постоји, но не знам колико то може бити утеха. Незапослени су или принуђени да се баве ситним шверцом или из нужде раде код нових газда, који их слабо плаћају, не пријављују их, често замењују да би замели траг. Не може се постати лако ни сељак у педесетој, јер и то је постало захтевно занимање, а одувек је било тешко.

Не треба потцењивати све што Национална служба запошљавања чини да се смањи незапосленост. И када би све мере биле успешне, ми се налазимо пред једним парадоксом: истовремено се жалимо на „белу кугу”,а са становишта могућности запошљавања имамо вишак људи. Шта би тек било када би се вратили и они из иностранства!? У нашој комбинацији транзиционе и глобалне економске кризе највеће жртве су људи из категорије о којој сам овде говорио, а потом и млади многих занимања. Тешко је давати утешне прогнозе док ствари не крену набоље у великим земљама у којима је рецесија и почела.

Социјални психолог, професор Филозофског факултета у Београду