Kotrljanje lopte radi obrtanja para

Ostalo je još da se odigraju polufinale i finale, pa da saznamo kome će na XXIII svetskom prvenstvu da pripadne Fifin Zlatan pehar. Zbog toga se, zvanično, i igra, a u stvari je povod za podelu pravog blaga. Prvo mesto donosi 50 miliona dolara! Drugo 33, treće 29, a savez, čija reprezentacija ima najslabiji učinak, biće bogatiji za 10 i po miliona. Fifa je za tu svrhu izdvojila 655 miliona dolara, što je za 215 miliona više nego na prošlom šampionatu.

Zarada, i to takva od koje se vrti u glavi, i jeste pravi razlog da se dođe na ovaj turnir, a i da se bude njegov domaćin. Samo takmičenje je dekoracija za mlaćenje para. I čim se prebroji ono što je leglo na račun u banci počinju da se prave biznis-planovi za sledeći fudbalski panađur.

A da bi prodaja išla što bolje roba se hvali na sva usta. U reklamne svrhe je sve dobro, pa čak i ono što je, naizgled, namenjeno samo fudbalskim fanaticima. Ali, kad gotovo na svakoj utakmici bude neki „istorijski prvi put”, kad se rekordi, neki, reklo bi se, i bez ikakvog smisla, pronalaze svaki dan sve to privlači pažnju i sami tim diže cenu.

Mesi je postavio rekord po broju datih golova na svetskim prvenstvima, Ronaldo je na svih šest šampionata na kojima je igrao dao bar po jedan gol, ovi su ovo, oni su ono... I u tim talasima za „verovali ili ne” nađu se i kapi iz nekog priobalja za koje fudbalski svet praktično i nije čuo. Ali, i beznačajan lokalni podatak može globalno da se iskoristi.

Fifa predstavlja sebe kao porodicu u kojoj se radi za dobro svih. Eto, uveden je predah sredinom prvog i drugog poluvremena da se igrači osveže, jer je vrućina tolika da su to gotovo neljudski uslovi. A što se igra po takvom vremenu, što je predah obavezan i kada pada kiša, kao i tamo gde su stadioni pokriveni nema značaja.

Briga o radnom čoveku, što bi se nekad reklo kod nas, a zapravo, bitan je prazan hod na utakmici da bi se prikazale reklame na televiziji i da kapne još neka para. Lopta se kotrlja da bi se obrtao novac!

Ti isti fudbaleri, a i njihovi navijači, moraju da prevaljuju na hiljade kilometara da bi s jednog kraja kontinenta (prvi put se igra u tri zemlje, mada je posle 2002, kada su domaćini bili Japan i Južna Koreja, zaključeno da, ipak, bude u samo jednoj državi) otišli na utakmicu na drugi to nije uočeno kao problem. Grupa je bilo 12, a gradova u kojima se igralo 16 (u SAD 11: Njujork, Dalas, Los Anđeles, Kanzas Siti, Hjuston, San Francisko, Filadelfija, Atlanta, Sijetl, Majami i Boston, u Meksiku tri: Sijudad Meksiko, Monterej i Gvadalahara i u Kanadi dva: Toronto i Vankuver), pa je u svakom od njih mogla da igra jedna grupa i da se ne lomataju po Severnoj Americi i Meksiku.

Sumnjalo se da će na turniru s 48 učesnika (pre četiri godine 32) da bude ogromna razlika između onih uglednih reprezentacija i onih, koje nisu na bogzna kakvom glasu u fudbalskom svetu. Rezultati pojedinih utakmica, a pogotovo odnos snaga na njima između takozvanih favorita i autsajdera, su, naprotiv, potvrda da „danas svi igraju fudbal”.

Evo nekih za nevericu: Španija – Zelenortska Ostrva 0:0, Brazil – Maroko 1:1, Portugalija – DR Kongo 0:0, Engleska – Gana 0:0, Holandija – Japan 2:2, Belgija – Iran 0:0, Katar – Švajcarska 1:1, Australija – Turska 2:0, Belgija – Egipat 1:1, Ekvador – Kurasao 0:0, Urugvaj – Zelenortska Ostrva 2:2...

Takvih je bilo i među onima na kojima je pobedio onaj, koji je i „trebalo da pobedi”: Hrvatska – Panama 1:0, Nemačka – Obala Slonovače 2:1, Brazil – Japan 2:1, Belgija – Senegal 3:2 (produžeci), Norveška – Obala Slonovače 2:1, Engleska – DR Kongo 2:1, Argentina – Zelenortska Ostrva 3:2 (produžeci), Francuska – Paragvaj 1:0, Argentina – Egipat 3:2. A bilo je i pravih senzacija: Ekvador – Nemačka 2:1, Paragvaj – Nemačka 1:1, na penale 4:3, Maroko – Holandija 1:1, na penale 3:2, Norveška – Brazil 2:1...

Neka je to donela sportska sreća. Ali, bilo je utakmica, koje najavljuju drugačije doba. Na primer, ovo Svetsko prvenstvo je već presedan. To je prvi turnir na kojem je crveni karton, koji je dosad značio izostajanje s prve naredne utakmice, poništen, to jest preobraćen u uslovnu kaznu: važiće ako se još jednom ponovi. Tako je fudbalske paragrafe na nov način pročitala Disciplinska komisija Fife posle intervencije predsednika SAD Trampa kod predsednik Fife Švajcarca Infantina da je američki reprezentativac Balogun na pravdi boga isključen protiv Bosne i Hercegovine. Za one koji veruju u kosmičku pravdu nesumnjivo je pobeda Belgije s čak 4:1 protiv SAD potom dokaz da ona stvarno postoji. Žalbi na suđenje je uvek bilo (Egipat je baš presavio tabak posle poraza od Argentine), ali da neko iz vrha neke države naturi svoju volju toga dosad nije bilo. Bar ne javno.

A i sama igra pada u drugi plan. Na stranu što se trenerske taktike svode na to da se iskoristi, krupnija ili sitnija, greška protivnika, da se, u zavisnosti od trenutnog rezultata, napada ili brani, nego se došlo do toga da se o prolasku dalje rešava kao u kompjuterskim igricama. Tako je Hrvatska, treća na svetu na prošlom šampionatu, a druga na pretprošlom, ispala od Portugalije, jer joj nije priznat gol za 2:2 (i produžetke) u poslednjem minutu pošto je najsavremenija tehnologija ustanovila da je jednog njenog igrača lopta okrznula po kosi, pa je to dodir zbog kojeg je njegov saigrač, do koga je došla lopta, bio u ofsajdu.

Nikome ne smeta što utakmica, koja se po propisima igra dva poluvremena po 45 minuta, traje 45 + nekoliko minuta, što za vreme osveženja, dok se, dakle, ne igra, teče vreme utakmice (sudija pošalje igrače na pauzu u 23. minutu, a kad se vrate već je 26)...

Pokolenja, koja sada stasavaju živeće u ubeđenju da je to ta igra, koju je zavoleo svet u vreme njihovih dedova i pradedova. Ili da je Mesi najgenijalniji strelac na svetski šampionatima. Na 31 utakmici je dao 21 gol (do ovog polufinala), u proseku 0,68 (niko ne ističe da je jedini igrač koji nije iskoristio dva penala na jednom turniru, a na svih šest šampionata na kojima je igrao pucao je osam puta s bele tačke iz igre i polovinu nije iskoristio). A Mbape je na 20 utakmica dao isto toliko golova, to jest po jedan na svakoj. Francuz Fonten je na jednom jedinom šampionatu (1958) dao 13 golova na šest utakmica (prosek 2,17), dok Mađar Kočiš ima još bolji učinak: 2,2 (1954. na pet utakmica 11 golova).

Neko će da postane svetski prvak. Tako će da bude i na narednim prvenstvima. Ali, fudbal će sve manje da bude fudbal. Kakav je bio.