Nisam „razveo” Srbina i Albanku

VIŠE OD SPORTA
Jedan od najsnažnijih političara na prostorima Balkana, pa i na svetu, jeste Oliver Ivanović. Nosilac je crnog pojasa u karateu, četvrti dan. To, naravno, nije bilo presudno što mu je položaj predsednika Srpske liste za Kosovo i Metohiju zamenjen ulogom državnog sekretara u Ministarstvu za KiM u Vladi Srbije. Do ove njegove selidbe iz Kosovske Mitrovice u Beograd došlo je zbog potreba posla.

Rođen je 1. aprila 1953. godine u selu Rznić kraj Dečana. Sem srpskog govori albanski i engleski. Roditelji su mu poreklom iz Crne Gore.

Politiku prihvata kao „široko polje”. Bio je član Socijalističke partije Srbije, a sada je u Čovićevoj Socijaldemokratskoj partiji.

Ima trojicu sinova: Nikolu (26), Žarka (25) i Janka (15). Završio je višu mašinsku školu, a posle toga ekonomiju u Prištini, a pre toga je napustio Vojnu akademiju u Zagrebu...

Zašto se to dogodilo u Zagrebu?

Moj život se teško uklapao u „uniformu”. Ali, nisam mogao da se oduprem pritisku oca. On je to odlučio pre moje četrnaeste godine. Bio sam i vojni stipendista još u srednjoj školi. Vojska je bila porodična tradicija. Pradeda Nastadin Ivanović je bio brigadni general crnogorske vojske. U Hrvatskoj je, u vreme kad sam došao u Zagreb, delovao i nacionalistički maspok, pa nam je bilo ograničeno kretanje. Ali, sve bih to „progutao” da sam mogao da budem vojni pilot...

Šta vas je sprečilo?

Pri ulasku u Akademiju uvek slede detaljni lekarski pregledi. Tada je utvrđeno da imam malu dioptriju, a to je bila nepremostiva prepreka za ulogu pilota! Morao sam da studiram mašinstvo... 

Šta vam je bilo važnije od Akademije?

Samo sport. U mom slučaju karate. Trenirao sam u civilnom klubu. Međutim, na trećoj godini studija, zbog mogućih povreda i odsustva sa časova, zabranjeno je da treniramo van kasarne, a za jedan izgubljen čas kazna je bila dan zatvora. Ovaj dril, definitivno, nisam mogao da podnesem. Javio sam to ocu... A posle izlaska iz Akademije otac je morao da vrati vojsci sav uložen novac za moje školovanje, a to nije bilo malo. Godinama je to otplaćivao. Ipak, taj boravak u Akademiji priznat mi je kao odsluženje vojnog roka.    

Kad ste pomirili školu i sport?

Kad sam se 1974. godine vratio iz Hrvatske na Kosovo osnovao sam karate klub Trepča i upisao se na studije ekonomije. Ovaj klub je napredovao toliko da smo 1995. godine stigli do trećeg mesta u Evropi. U ekipi smo imali prvaka Evrope i drugog na svetu! A ja sam počeo da se takmičim još u Zagrebu. Bio sam drugi na studentskom prvenstvu Hrvatske, a na Kosovu sam bio dva puta šampion u poluteškoj kategoriji.

Kako ste prošli kao karate sudija? 

Broj takmičenja više i ne pamtim. Bio sam sudija finalnih mečeva na oko dvadeset evropskih i svetskih šampionata. Sudio sam i najvećim karate silama Evrope Francuzima i Špancima... Obišao sam svet zahvaljujući karateu, sportu koji mi je ulepšao život. 

Koliko Vam karate pomaže u politici?

Mnogo. Karate disciplinuje čoveka. U tom sportu, kao u svim borilačkim veštinama, ima budističkog pristupa. Osnovni stav je upoznati sebe i kontrolisati sve svoje postupke, a potom sledi koncentracija na onoga preko puta, na sagovornika ili rivala. Svaki njegov pokret, svaka njegova reč može da bude znak kakav je borac, kakvu fizičku i mentalnu snagu ima, koje su mu namere... A posle toga dolazi samopouzdanje.

Kome verujete na Kosovu?

Život me je naučio da nikome ne verujem potpuno. Ipak, imam poverenje u neki ljude. Imaju Albanci jednu mladu generaciju, vrlo obrazovanih ljudi, sa kojima je priča otvorena. Školovani su u inostranstvu. Sa njima čovek može jasno da se ne složi, a da time ne izazove konflikt. Oni će uskoro doći na vlast. 

Da li imate veze sa Albancima?

U svakoj društvenoj sferi, od umetnika i sportista, pa do političara, imam ljude kojima bih mogao nekoga da pošaljem radi određene pomoći. Oni me poštuju, jer nikad ne kažem ono što ne mislim i nikoga od njih ne vređam, a oni do toga jako drže, uprkos činjenici da se ne slažemo.

Da li imate imovinu na Kosovu?

Sva moja imovina je na Kosovu, u Mitrovici, kao i nerešena zaostavština oko porodične kuće u Dečanima. Ovu kuću delimo sa tri tetke, koje žive u Srbiji kao interno raseljena lica. Ukoliko one reše da prodaju kuću, složiću se sa tim. Jer, u Dečane se, verovatno, niko neće vratiti.

Kako Srbi tumače vaš odlazak u Beograd?

Često sam u Mitrovici. Tamo mi je i porodica. U Beogradu je samo srednji sin Žarko. On radi u bankarstvu. Nikola završava Građevinski fakultet, a Janko ide u prvi razred gimnazije.

Šta je sa srpsko-albanskim brakovima?

Bilo ih je, ali to je sad velika retkost. Znam za dva takva braka. Oba su su sklopljena 2002. godine. O jednom znam sve. On je Srbin, policajac, ona Albanka... To je bila duga, prava ljubav. Njeni su tražili da ih „razvedem”, a meni to nije padalo na pamet. I ostali su u ljubavi...

Da li ste, nekad, imali Albanku za devojku?

Ne bih baš o tome. To je nešto sasvim lično...

A da li biste prihvatili Albanku za snaju?

Ako je to ljubav, nikad se ne bih protivio. To bi bila odluka moje dece koju bih, u svakom slučaju, poštovao. 

Ko Vam je od Albanaca prijatelj?

Imao sam do 1998. godine dosta prijatelja Albanaca. I sad tugujem za jednim koji je ubijen u ratu. Radili smo zajedno. Bio je veoma mudar. Mnogo sam od njega naučio...

Da li biste u Prištini mogli slobodno da prošetate?

Pa, ne baš slobodno. Uvek je to skopčano sa određenim rizikom. Pogotovo otkad sam državni sekretar... Ali, kad dajem izjave za njihove novine, u kojima govorim o onom što njima ne odgovara, niko od njih me ne vređa u komentarima. To je znak koji mi kaže da oni mene ne mrze.  

Sa kojim motivom govorite albanski?

Zbog boljeg razumevanja sa ljudima iz sredine u kojoj živim. To je način da ih dobro upoznam. A kad im pokažem da znam njihov jezik oni posle minut, dva progovore srpski. 

A da li su sačuvali poštenje, datu reč, besu..?

Taj odnos se promenio. Malo zajednica poštuje tradiciju. Takvih porodica, sa utvrđenom hijerarhijom i čvrstom reči, reči koja je jača od svih zakona, ima još samo u najzabačenijim selima.

Koja je razlika između Albanaca?

Albanci iz Albanije su se brzo otvorili prema Evropi i svetu, a kod ovih sa Kosova taj proces je malo sporiji. On je ubrzan tek od 1999. godine dolaskom stranih trupa. Oni su prilično zatvoren narod.

Da li se viđate sa Azemom Vlasijem?

On je bio Titov „pionir”, akter je niza događanja, pa je često subjektivan. Ali, korektan je sagovornik. Nikad za svoj stav ne tvrdi da je jedini. Poštuje tuđe mišljenje...

Kako se slažu Srbi na Kosovu? 

Postoji subjektivan osećaj, koji nije bez osnova, da se Srbima na severu poklanja veća pažnja Beograda. Taj most na Ibru je, verovatno, najpoznatiji most u Evropi, jer je poprište mnogih bitaka, pa se na taj način priča i o Mitrovici. Ipak, svi Srbi na Kosovu su pod istom pažnjom Srbije.

Šta je sa Gorancima?

Oni su starosedeoci, autohton narod, sa specifičnom kulturom i tradicijom. Ima ih oko tridesetak hiljada. Njihov jezik je sličan srpskom, ali se oni, pritisnuti svim događanjima, sad dele na tri grupacije: jedni žele da ostanu ono što jesu, drugi se približavaju Bošnjacima i Sarajevu, a treći Albancima i Prištini.

A kako sve ovo tumači Ismail Kadare?

Kadare je najznačajniji albanski književnik. Pisac je knjige „General mrtve vojske”. Stalni je kandidat za Nobelovu nagradu. Dugo je, u vreme komunističke diktature, živeo u Francuskoj. A kad su u pitanju događaji na Kosovu oglasio se posle 17. marta 2004. godine. Tada je oštro kritikovao kosovske Albance zbog paljenja srpskih crkava i manastira...