Lukašenko na Putinovom putu

Kontroverzni beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko odlučio je da dodatno učvrsti vlast – obrazovao je političku partiju pod nazivom "Bjelaja Rus". Naravno, Batka (kako ga zovu i prijatelji i protivnici) pri formiranju nove partije, koja bi po svemu trebalo da ima funkciju kakvu u susednoj Rusiji ima Jedinstvena Rusija, sebe nije preterano isticao. Posao je prepustio ministru obrazovanja Aleksandru Ratkovu, kojem je dodelio predsedničku ulogu u BR-u, i lideru opozicione Liberalno-demokratske partije i bivšem kandidatu za šefa države Sergeju Hajdukoviču, od kojeg je dobio nedvosmislenu podršku "opozicije".

U zapadnim medijima su formiranje BR-a protumačili kao neku vrstu odgovora kritičarima koji već duže vreme ukazuju na "deficit demokratskih institucija u Belorusiji". U vanrednim situacijama, kako se navodi, kada, na primer, opozicija ponovo ojača, jednu takvu masovnu organizaciju moguće je pretvoriti u "demokratsku" protivtežu političkim protivnicima ili je brzo izvesti na ulice u cilju podrške zvaničnim vlastima. 

Demokrate i nedemokrate

I dok su u prošlu subotu u Minsku osnivači BR-a jedni drugima zadovoljno stezali ruke i tapšali se po ramenima, onaj deo opozicije koji sebe smatra za prave protivnike Lukašenkovog režima digao je glas i protiv njega i protiv nove partije. Doduše, demonstracije u beloruskoj prestonici nisu bile ni masovne ni dugotrajne. Za to se, između ostalog, pobrinula i policija. Mnogo aktivniji bili su opozicionari u – Vašingtonu.

Okupljanje oko Lukašenka, slično okupljanju oko Putina, jasan je signal da na postsovjetskom prostoru nije stvorena atmosfera u kojoj bi demokratija, takozvanog, zapadnog tipa, a čiji su glavni eksponent SAD, u dovoljnoj meri zaživela. Da li je to dobro ili loše, mogu da kažu samo žitelji Belorusije i Rusije. Pogled sa strane često može da vara.

Interesantno je, međutim, da se formiranje BR-a u velikoj meri vremenski poklopilo sa dešavanjima u Gruziji na čijem čelu je i dalje američki čovek Mihail Sakašvili. Pre samo nekoliko nedelja svet su obišli snimci na kojima se vidi kako gruzijski policajci premlaćuju ljude u centru Tbilisija samo zato što su protestovali protiv predsednika koji ih je doveo do prosjačkog štapa.

Podsetimo, Sakašvili je na predsedničkim izborima 2004. osvojio više od 97 odsto biračkih glasova. Kako je u tome uspeo ako se zna da za njega nisu glasali u otcepljenim republikama Abhaziji, Južnoj Osetiji i Adžariji (koja je tada takođe bila van jurisdikcije Tbilisija) zauvek će ostati tajna. Njegov trijumf, obezbeđen američkim parama, proglašen je od strane zapadnih posmatrača kao kristalno čist, mada je već tada moglo da se nasluti da će se Sakašvili kad-tad pretvoriti u despota. I tako smo došli do toga da jedan (zvanično) demokratski predsednik mora da uvodi vanredno stanje i mlati opozicionare daleko žešće nego njegov (opet zvanično) nedemokratski pandan.

Ali, za okupljanje Belorusa oko Lukašenka ima i drugih razloga.

Naime, iz Tbilisija ovih dana stiže sve više tvrdnji da se u Abhaziji gomila rusko naoružanje i ljudstvo, da je ugrožen i sam opstanak Gruzije, i da bi, saglasno tome, narod trebalo da se privije uz nevoljenog predsednika. Istovremeno, iz Minska javljaju da je sve spremno za povratak ruskih raketnih sistema u nekadašnje baze u Belorusiji. Ovde je razlog ugroženost Rusije, ali, saglasno tome, i –  otadžbine.

Nema nikakve sumnje da Aleksandar Lukašenko želi da iskoristi takvu atmosferu u svoju korist i ostane na mestu predsednika i kada mu istekne sadašnji mandat. Problem je međutim u tome što je on podršku građana bazirao na činjenici da u zemlji nije bilo dramatičnih tranzicijskih promena kakve su zadesile ostali deo socijalističkog sveta. Socijalni mir je sačuvao, ali – da li je to dovoljno?

Raketni aduti

Za razliku od njega, ruski predsednik Vladimir Putin je uspeo svoju zemlju, posle gorbačovsko-jeljcinovskog sunovrata iz devedesetih godina, da vrati u krug vodećih učesnika u svetskoj ekonomiji i politici. I, što je najvažnije, vratio joj je vojnu moć. Na njegovu nameru da "ruske dizgine" zadrži u sopstvenim rukama čak i na Zapadu mnogi gledaju blagonaklono.

U svakom slučaju, Lukašenko, za sada, može da bude zadovoljan. Njegove uporne priče da je Belorusija prvi front odbrane Rusije od pretnji sa zapada kao da se ostvaruju. Najavljeni dolazak ruskih raketa "iskander" u baze iz vremena "hladnog rata", kao odgovor na planove Vašingtona o razmeštanju američkih raketa na Starom kontinentu, sasvim mu ide u prilog.