Kafanska pravda i frustracije „hrvatskog modela”

Ka­da sam kra­jem ma­ja i po­čet­kom ju­na u ovoj is­toj ru­bri­ci pi­sao o „rat­nom zlo­či­nu si­lo­va­njem po hr­vat­skom mo­de­lu”, ana­li­zi­ra­ju­ći ka­ko se kroz za­kon­ska re­še­nja iz 2015. go­di­ne fo­ren­zič­ki pra­zan pro­stor po­pu­nja­va na­ru­če­nim i za­ka­sne­lim sve­do­če­nji­ma, mno­gi su to u Za­gre­bu do­ži­ve­li kao uobi­ča­je­nu re­to­ri­ku be­o­grad­skog „Ve­ri­ta­sa”. Me­đu­tim, ka­da sam hr­vat­ski pra­vo­sud­ni si­stem iz­nu­tra poč­ne da po­vra­ća sop­stve­ne iz­lu­če­vi­ne, a naj­u­gled­ni­ji za­gre­bač­ki advo­ka­ti jav­no pro­go­vo­re o in­sti­tu­ci­o­nal­nom kri­mi­na­lu, on­da po­sta­je ja­sno da „hr­vat­ski mo­del” ni­je ni­ka­kva srp­ska te­o­ri­ja za­ve­re, već su­ro­va, fa­bri­ko­va­na stvar­nost.

Sre­di­nom ju­la 2026. go­di­ne, hr­vat­ski me­di­ji, pred­vo­đe­ni „Slo­bod­nom Dal­ma­ci­jom”, pre­ne­li su vest ko­ja je uz­dr­ma­la sa­me te­me­lje ta­mo­šnjeg pra­vo­su­đa. Do­a­jen hr­vat­ske advo­ka­tu­re An­to No­bi­lo, čo­vek sa 48 go­di­na pra­vo­sud­nog is­ku­stva i biv­ši tu­ži­lac, pod­neo je kri­vič­nu pri­ja­vu pro­tiv Zvon­ka Ivi­ća, du­go­go­di­šnjeg tu­ži­o­ca i še­fa Kri­vič­nog ode­lje­nja Žu­pa­nij­skog dr­žav­nog od­vjet­ni­štva u Ši­be­ni­ku (ko­ji je do­ne­dav­no bio de­le­gi­ran u ŽDO Split u pred­me­ti­ma rat­nih zlo­či­na). No­bi­lo ni­je bi­rao re­či: op­tu­žio je Ivi­ća za fal­si­fi­ko­va­nje za­pi­sni­ka, sve­sno la­ži­ra­nje is­ka­za sta­rih i bo­le­snih sve­do­ka i sra­mot­no fa­bri­ko­va­nje op­tu­žni­ce za rat­ne zlo­či­ne pro­tiv nje­go­vog kli­jen­ta Zo­ra­na Kor­de iz Ze­če­va kod Ki­sta­nja.

Prav­ni ša­blon ko­ji je No­bi­lo raz­ot­krio u slu­ča­ju Kor­de, a ko­ji se go­di­na­ma pri­me­nju­je na sto­ti­ne Sr­ba, hi­rur­ški je pre­ci­zan i du­bo­ko zlo­na­me­ran. Tu­ži­lac sve­sno bi­ra sve­do­ke na­ru­še­nog zdra­vlja, sta­re i ne­moć­ne, a po­tom u nji­ho­ve za­pi­sni­ke iz is­tra­ge do­pi­su­je re­če­ni­ce ko­je oni ni­ka­da ni­su iz­go­vo­ri­li. Ra­ču­ni­ca je ja­sna i mon­stru­o­zna: dok po­stu­pak do­đe do glav­nog pre­tre­sa pred su­dom, ti sve­do­ci će ili pre­mi­nu­ti ili zbog te­ške bo­le­sti ne­će mo­ći da se po­ja­ve u sud­ni­ci. Po Za­ko­nu o kri­vič­nom po­stup­ku, nji­ho­vi sta­ri is­ka­zi se ta­da sa­mo pro­či­ta­ju. Od­bra­ni je na taj na­čin traj­no one­mo­gu­će­no ne­po­sred­no una­kr­sno is­pi­ti­va­nje, a laž, jed­nom une­ta u za­pi­snik tu­ži­lač­kog pe­ra, po­sta­je „do­kaz” na osno­vu ko­jeg se iz­ri­ču vi­še­de­ce­nij­ske ro­bi­je.

Ovaj pra­vo­sud­ni in­že­nje­ring do­bi­ja svoj pu­ni za­mah i vi­zu­el­ni iden­ti­tet u naj­no­vi­jem do­ku­men­tu ko­ji je in­di­rekt­no sti­gao na adre­su „Ve­ri­ta­sa”. Reč je o Re­še­nju o spro­vo­đe­nju is­tra­ge ŽDO u Spli­tu (broj: Kis-DO-28/2026), pot­pi­sa­nom od stra­ne za­me­ni­ce žu­pa­nij­skog dr­žav­nog od­vjet­ni­ka Re­ne La­u­re. Pred­met: ubi­stvo če­tvo­ro­čla­ne po­ro­di­ce Ma­ri­no­vić u se­lu Šo­pot kod Ben­kov­ca, de­cem­bra 1992. go­di­ne. Op­tu­že­ni: Si­ni­ša P., Be­ri­slav P., Si­ni­ša M. i Mi­li­voj K.

Pro­šlo je rav­no 34 go­di­ne od ovog tra­gič­nog do­ga­đa­ja. Op­tu­že­ni lju­di da­nas ži­ve na tri raz­li­či­ta kon­ti­nen­ta – u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, Sje­di­nje­nim Ame­rič­kim Dr­ža­va­ma, Austra­li­ji i u Sr­bi­ji. De­ce­ni­ja­ma vo­de sta­bil­ne, po­ro­dič­ne ži­vo­te, ko­je im je ovo re­še­nje pre­ko no­ći okre­nu­lo na­gla­vač­ke. Ka­da pa­žlji­vo pro­či­ta­te obra­zlo­že­nje na šest ku­ca­nih stra­ni­ca, uoča­va­te fa­sci­nan­tan pa­ra­doks. Tu­ži­la­štvo ras­po­la­že bes­pre­kor­nim fo­ren­zič­kim do­ka­zi­ma iz 1992. i 1996. go­di­ne – za­pi­sni­ci­ma o uvi­đa­ju, ča­u­ra­ma ka­li­bra 7,65 mm, de­talj­nim ob­duk­ci­o­nim na­la­zi­ma eks­hu­mi­ra­nih te­la. Ali ti do­ka­zi sa­mo utvr­đu­ju ne­spor­nu či­nje­ni­cu da se zlo­čin do­go­dio. Ni­je­dan ma­te­ri­jal­ni do­kaz ne po­ve­zu­je ovu če­tvo­ri­cu Sr­ba sa me­stom zlo­či­na.

Pa na če­mu se on­da za­sni­va „osno­va­na sum­nja”? Po­no­vo na istom, pre­po­zna­tlji­vom mo­de­lu. Krun­ski sve­dok je iz­ve­sni Mi­le Dr­ča, ne­ka­da­šnji kom­ši­ja osum­nji­če­nih. Iz prav­nih spi­sa sa­zna­je­mo da se Si­ni­ša P., na­vod­no, pre tri de­ce­ni­je, u ka­fan­skom dru­že­nju „ka­da bi bi­li pri pi­ću”, hva­lio ka­ko je nje­go­va gru­pa ubi­la Ma­ri­no­vi­će zbog od­bi­ja­nja da mu po­klo­ne ja­ganj­ce za pro­vod s dru­štvom. Da­kle, pra­vo­su­đe jed­ne dr­ža­ve čla­ni­ce Evrop­ske uni­je po­kre­će me­đu­na­rod­ne pro­go­ne i uni­šta­va ži­vo­te lju­di na osno­vu ka­fan­skog tra­ča, sve­do­če­nja po ču­ve­nju iz­vu­če­nog iz al­ko­hol­nih is­pa­re­nja. Ono što tu­ži­la­štvo sve­sno pre­ćut­ku­je, a što mo­ji iz­vo­ri sa te­re­na po­tvr­đu­ju je­ste da je po­me­nu­ti Mi­le Dr­ča no­tor­ni pi­ja­ni­ca i čo­vek ko­ji se već me­se­ci­ma na­la­zi na le­če­nju na Psi­hi­ja­trij­skoj kli­ni­ci u Ba­ru, u Cr­noj Go­ri. U sva­koj pra­voj dr­ža­vi ura­čun­lji­vost i kre­di­bi­li­tet ova­kvog sve­do­ka bi­li bi pod­vrg­nu­ti ri­go­ro­znom ve­šta­če­nju pre ne­go što se pro­ce­su­i­ra­ju če­ti­ri oso­be na tri kon­ti­nen­ta za ova­ko te­ško kri­vič­no de­lo. U „hr­vat­skom mo­de­lu” on je ide­a­lan ma­te­ri­jal za sta­ti­sti­ku osu­đu­ju­ćih pre­su­da.

Ka­da se slo­že koc­ki­ce u tro­u­glu Ši­be­nik–Za­dar–Split, po­sta­je oči­gled­no da se u zo­ni od­go­vor­no­sti tu­ži­la­ca po­put Zvon­ka Ivi­ća bor­ba za prav­du pre­tvo­ri­la u bes­kru­pu­lo­zni lov na gla­ve, gde kva­li­tet do­ka­za ne zna­či ni­šta, a nor­ma zna­či sve. Čak je i no­vi glav­ni dr­žav­ni tu­ži­lac Ivan Tu­ru­dić bio pri­mo­ran da pre ne­ko­li­ko me­se­ci ti­ho ski­ne Ivi­ća sa no­vih pred­me­ta rat­nih zlo­či­na, shva­tiv­ši da su nje­go­ve me­to­de po­sta­le pre­ve­lik te­ret za si­stem ko­ji po­ku­ša­va da za­dr­ži pri­vid evrop­skih stan­dar­da.

Me­đu­tim, ovaj slu­čaj do­bi­ja i svo­ju du­bo­ku, go­to­vo bi­zar­nu psi­ho­lo­šku di­men­zi­ju ko­ja osve­tlja­va sa­mu ana­to­mi­ju pro­go­na. In­saj­der­ske in­for­ma­ci­je iz ši­ben­skih pra­vo­sud­nih kru­go­va, od lju­di ko­ji od­lič­no po­zna­ju pri­li­ke i pri­vat­ni ži­vot Zvon­ka Ivi­ća, ot­kri­va­ju de­ta­lje ko­ji ob­ja­šnja­va­ju mno­go to­ga. Na­i­me, Ivi­će­va su­pru­ga je Srp­ki­nja i ro­đa­ka nje­go­vog „kli­jen­ta” Zo­ra­na Kor­de. Pre­ma sve­do­če­nji­ma onih ko­ji ih po­zna­ju, reč je o že­ni ko­ja je u sva­kom po­gle­du – i in­te­lek­tu­al­no i fi­zič­ki – ap­so­lut­no do­mi­nant­na fi­gu­ra u nji­ho­vom bra­ku. Ivić se u sop­stve­noj ku­ći na­la­zi u sta­nju hro­nič­ne in­fe­ri­or­no­sti i pod­re­đe­no­sti.

U sve­tlu mo­der­ne psi­ho­lo­gi­je i ana­li­ze de­vi­ja­ci­ja mo­ći, ovo sa­zna­nje pred­sta­vlja ključ­nu ka­ri­ku. Čo­vek ko­ji kod ku­će ne­ma auto­ri­tet, ni­ti moć pred sop­stve­nom su­pru­gom dru­ge na­ci­o­nal­no­sti, pro­fe­si­o­nal­ni te­ren ko­ri­sti kao are­nu za kom­pen­za­ci­ju svo­jih lič­nih fru­stra­ci­ja. Funk­ci­ja dr­žav­nog tu­ži­o­ca da­je mu apa­rat in­sti­tu­ci­o­nal­nog na­si­lja. Op­tu­žu­ju­ći, pro­go­ne­ći i mon­ti­ra­ju­ći pro­ce­se pro­tiv Sr­ba i že­ni­nog ro­đa­ka, či­je ima­nje je če­sto i po­se­ći­vao i pri­li­kom sva­ke po­se­te bio bo­ga­to po­ča­šćen, Ivić za­pra­vo vo­di svoj pri­vat­ni rat u ko­jem se po­sred­no sve­ti sop­stve­noj že­ni, po­ku­ša­va­ju­ći da na tu­đoj ne­sre­ći iz­le­či sop­stve­ni kom­pleks in­fe­ri­or­no­sti. To ob­ja­šnja­va nje­go­vu pa­to­lo­šku ri­gid­nost i sprem­nost da ga­zi pre­ko za­ko­na i advo­kat­skih pri­go­vo­ra. To je pa­ra­doks u ko­jem se lič­ne fru­stra­ci­je iz spa­va­će so­be pre­tva­ra­ju u zva­nič­nu dr­žav­nu po­li­ti­ku kri­vič­nog pro­go­na.

Ce­na te fru­stra­ci­je i ta­kvog si­ste­ma su uni­šte­ni ži­vo­ti. Dok se tu­ži­o­ci igra­ju bo­go­va na osno­vu is­ka­za ka­fan­skih pi­ja­ni­ca i le­če sop­stve­ne kom­plek­se, sto­ti­ne iz­be­glih Sr­ba ši­rom sve­ta ži­ve u per­ma­nent­nom stra­hu. Oni ni­su kri­vi za­to što su ne­što uči­ni­li, već za­to što su se na­šli u no­te­su ne­kog tu­ži­o­ca ko­jem je hit­no bio po­tre­ban „uspeh” u ka­ri­je­ri ili mir u ku­ći.

Kri­vič­na pri­ja­va An­te No­bi­la pro­tiv Zvon­ka Ivi­ća je­ste isto­rij­ska pri­li­ka da se hr­vat­sko pra­vo­su­đe su­o­či sa ogle­da­lom. Ali po­zna­va­ju­ći si­stem ko­ji je iz­ne­drio ova­kav mo­del, oprav­da­no sum­njam da će se sve za­vr­ši­ti na žr­tvo­va­nju jed­nog kom­pro­mi­to­va­nog po­je­din­ca ka­ko bi se spa­sao na­ra­tiv. Jer, ako bi se otvo­ri­la Pan­do­ri­na ku­ti­ja svih Ivi­će­vih (i nje­go­vih ko­le­ga) pred­me­ta u pro­te­kle dve-tri de­ce­ni­je, sru­ši­la bi se ku­la od ka­ra­ta na ko­joj po­či­va mit o ne­po­gre­ši­vo­sti i či­sto­ti hr­vat­ske prav­de. A to je isti­na ko­ju Za­greb, upr­kos No­bi­lu i či­nje­ni­ca­ma, još ni­je spre­man da pod­ne­se.

*Do­ku­men­ta­ci­o­no-in­for­ma­tiv­ni cen­tar „Ve­ri­tas”

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista