Кафанска правда и фрустрације „хрватског модела”

Ка­да сам кра­јем ма­ја и по­чет­ком ју­на у овој ис­тој ру­бри­ци пи­сао о „рат­ном зло­чи­ну си­ло­ва­њем по хр­ват­ском мо­де­лу”, ана­ли­зи­ра­ју­ћи ка­ко се кроз за­кон­ска ре­ше­ња из 2015. го­ди­не фо­рен­зич­ки пра­зан про­стор по­пу­ња­ва на­ру­че­ним и за­ка­сне­лим све­до­че­њи­ма, мно­ги су то у За­гре­бу до­жи­ве­ли као уоби­ча­је­ну ре­то­ри­ку бе­о­град­ског „Ве­ри­та­са”. Ме­ђу­тим, ка­да сам хр­ват­ски пра­во­суд­ни си­стем из­ну­тра поч­не да по­вра­ћа соп­стве­не из­лу­че­ви­не, а нај­у­глед­ни­ји за­гре­бач­ки адво­ка­ти јав­но про­го­во­ре о ин­сти­ту­ци­о­нал­ном кри­ми­на­лу, он­да по­ста­је ја­сно да „хр­ват­ски мо­дел” ни­је ни­ка­ква срп­ска те­о­ри­ја за­ве­ре, већ су­ро­ва, фа­бри­ко­ва­на ствар­ност.

Сре­ди­ном ју­ла 2026. го­ди­не, хр­ват­ски ме­ди­ји, пред­во­ђе­ни „Сло­бод­ном Дал­ма­ци­јом”, пре­не­ли су вест ко­ја је уз­др­ма­ла са­ме те­ме­ље та­мо­шњег пра­во­су­ђа. До­а­јен хр­ват­ске адво­ка­ту­ре Ан­то Но­би­ло, чо­век са 48 го­ди­на пра­во­суд­ног ис­ку­ства и бив­ши ту­жи­лац, под­нео је кри­вич­ну при­ја­ву про­тив Звон­ка Иви­ћа, ду­го­го­ди­шњег ту­жи­о­ца и ше­фа Кри­вич­ног оде­ље­ња Жу­па­ниј­ског др­жав­ног од­вјет­ни­штва у Ши­бе­ни­ку (ко­ји је до­не­дав­но био де­ле­ги­ран у ЖДО Сплит у пред­ме­ти­ма рат­них зло­чи­на). Но­би­ло ни­је би­рао ре­чи: оп­ту­жио је Иви­ћа за фал­си­фи­ко­ва­ње за­пи­сни­ка, све­сно ла­жи­ра­ње ис­ка­за ста­рих и бо­ле­сних све­до­ка и сра­мот­но фа­бри­ко­ва­ње оп­ту­жни­це за рат­не зло­чи­не про­тив ње­го­вог кли­јен­та Зо­ра­на Кор­де из Зе­че­ва код Ки­ста­ња.

Прав­ни ша­блон ко­ји је Но­би­ло раз­от­крио у слу­ча­ју Кор­де, а ко­ји се го­ди­на­ма при­ме­њу­је на сто­ти­не Ср­ба, хи­рур­шки је пре­ци­зан и ду­бо­ко зло­на­ме­ран. Ту­жи­лац све­сно би­ра све­до­ке на­ру­ше­ног здра­вља, ста­ре и не­моћ­не, а по­том у њи­хо­ве за­пи­сни­ке из ис­тра­ге до­пи­су­је ре­че­ни­це ко­је они ни­ка­да ни­су из­го­во­ри­ли. Ра­чу­ни­ца је ја­сна и мон­стру­о­зна: док по­сту­пак до­ђе до глав­ног пре­тре­са пред су­дом, ти све­до­ци ће или пре­ми­ну­ти или због те­шке бо­ле­сти не­ће мо­ћи да се по­ја­ве у суд­ни­ци. По За­ко­ну о кри­вич­ном по­ступ­ку, њи­хо­ви ста­ри ис­ка­зи се та­да са­мо про­чи­та­ју. Од­бра­ни је на тај на­чин трај­но оне­мо­гу­ће­но не­по­сред­но уна­кр­сно ис­пи­ти­ва­ње, а лаж, јед­ном уне­та у за­пи­сник ту­жи­лач­ког пе­ра, по­ста­је „до­каз” на осно­ву ко­јег се из­ри­чу ви­ше­де­це­ниј­ске ро­би­је.

Овај пра­во­суд­ни ин­же­ње­ринг до­би­ја свој пу­ни за­мах и ви­зу­ел­ни иден­ти­тет у нај­но­ви­јем до­ку­мен­ту ко­ји је ин­ди­рект­но сти­гао на адре­су „Ве­ри­та­са”. Реч је о Ре­ше­њу о спро­во­ђе­њу ис­тра­ге ЖДО у Спли­ту (број: Кис-ДО-28/2026), пот­пи­са­ном од стра­не за­ме­ни­це жу­па­ниј­ског др­жав­ног од­вјет­ни­ка Ре­не Ла­у­ре. Пред­мет: уби­ство че­тво­ро­чла­не по­ро­ди­це Ма­ри­но­вић у се­лу Шо­пот код Бен­ков­ца, де­цем­бра 1992. го­ди­не. Оп­ту­же­ни: Си­ни­ша П., Бе­ри­слав П., Си­ни­ша M. и Ми­ли­вој К.

Про­шло је рав­но 34 го­ди­не од овог тра­гич­ног до­га­ђа­ја. Оп­ту­же­ни љу­ди да­нас жи­ве на три раз­ли­чи­та кон­ти­нен­та – у Ве­ли­кој Бри­та­ни­ји, Сје­ди­ње­ним Аме­рич­ким Др­жа­ва­ма, Аустра­ли­ји и у Ср­би­ји. Де­це­ни­ја­ма во­де ста­бил­не, по­ро­дич­не жи­во­те, ко­је им је ово ре­ше­ње пре­ко но­ћи окре­ну­ло на­гла­вач­ке. Ка­да па­жљи­во про­чи­та­те обра­зло­же­ње на шест ку­ца­них стра­ни­ца, уоча­ва­те фа­сци­нан­тан па­ра­докс. Ту­жи­ла­штво рас­по­ла­же бес­пре­кор­ним фо­рен­зич­ким до­ка­зи­ма из 1992. и 1996. го­ди­не – за­пи­сни­ци­ма о уви­ђа­ју, ча­у­ра­ма ка­ли­бра 7,65 мм, де­таљ­ним об­дук­ци­о­ним на­ла­зи­ма екс­ху­ми­ра­них те­ла. Али ти до­ка­зи са­мо утвр­ђу­ју не­спор­ну чи­ње­ни­цу да се зло­чин до­го­дио. Ни­је­дан ма­те­ри­јал­ни до­каз не по­ве­зу­је ову че­тво­ри­цу Ср­ба са ме­стом зло­чи­на.

Па на че­му се он­да за­сни­ва „осно­ва­на сум­ња”? По­но­во на истом, пре­по­зна­тљи­вом мо­де­лу. Крун­ски све­док је из­ве­сни Ми­ле Др­ча, не­ка­да­шњи ком­ши­ја осум­њи­че­них. Из прав­них спи­са са­зна­је­мо да се Си­ни­ша П., на­вод­но, пре три де­це­ни­је, у ка­фан­ском дру­же­њу „ка­да би би­ли при пи­ћу”, хва­лио ка­ко је ње­го­ва гру­па уби­ла Ма­ри­но­ви­ће због од­би­ја­ња да му по­кло­не ја­гањ­це за про­вод с дру­штвом. Да­кле, пра­во­су­ђе јед­не др­жа­ве чла­ни­це Европ­ске уни­је по­кре­ће ме­ђу­на­род­не про­го­не и уни­шта­ва жи­во­те љу­ди на осно­ву ка­фан­ског тра­ча, све­до­че­ња по чу­ве­њу из­ву­че­ног из ал­ко­хол­них ис­па­ре­ња. Оно што ту­жи­ла­штво све­сно пре­ћут­ку­је, а што мо­ји из­во­ри са те­ре­на по­твр­ђу­ју је­сте да је по­ме­ну­ти Ми­ле Др­ча но­тор­ни пи­ја­ни­ца и чо­век ко­ји се већ ме­се­ци­ма на­ла­зи на ле­че­њу на Пси­хи­ја­триј­ској кли­ни­ци у Ба­ру, у Цр­ној Го­ри. У сва­кој пра­вој др­жа­ви ура­чун­љи­вост и кре­ди­би­ли­тет ова­квог све­до­ка би­ли би под­врг­ну­ти ри­го­ро­зном ве­шта­че­њу пре не­го што се про­це­су­и­ра­ју че­ти­ри осо­бе на три кон­ти­нен­та за ова­ко те­шко кри­вич­но де­ло. У „хр­ват­ском мо­де­лу” он је иде­а­лан ма­те­ри­јал за ста­ти­сти­ку осу­ђу­ју­ћих пре­су­да.

Ка­да се сло­же коц­ки­це у тро­у­глу Ши­бе­ник–За­дар–Сплит, по­ста­је очи­глед­но да се у зо­ни од­го­вор­но­сти ту­жи­ла­ца по­пут Звон­ка Иви­ћа бор­ба за прав­ду пре­тво­ри­ла у бес­кру­пу­ло­зни лов на гла­ве, где ква­ли­тет до­ка­за не зна­чи ни­шта, а нор­ма зна­чи све. Чак је и но­ви глав­ни др­жав­ни ту­жи­лац Иван Ту­ру­дић био при­мо­ран да пре не­ко­ли­ко ме­се­ци ти­хо ски­не Иви­ћа са но­вих пред­ме­та рат­них зло­чи­на, схва­тив­ши да су ње­го­ве ме­то­де по­ста­ле пре­ве­лик те­рет за си­стем ко­ји по­ку­ша­ва да за­др­жи при­вид европ­ских стан­дар­да.

Ме­ђу­тим, овај слу­чај до­би­ја и сво­ју ду­бо­ку, го­то­во би­зар­ну пси­хо­ло­шку ди­мен­зи­ју ко­ја осве­тља­ва са­му ана­то­ми­ју про­го­на. Ин­сај­дер­ске ин­фор­ма­ци­је из ши­бен­ских пра­во­суд­них кру­го­ва, од љу­ди ко­ји од­лич­но по­зна­ју при­ли­ке и при­ват­ни жи­вот Звон­ка Иви­ћа, от­кри­ва­ју де­та­ље ко­ји об­ја­шња­ва­ју мно­го то­га. На­и­ме, Иви­ће­ва су­пру­га је Срп­ки­ња и ро­ђа­ка ње­го­вог „кли­јен­та” Зо­ра­на Кор­де. Пре­ма све­до­че­њи­ма оних ко­ји их по­зна­ју, реч је о же­ни ко­ја је у сва­ком по­гле­ду – и ин­те­лек­ту­ал­но и фи­зич­ки – ап­со­лут­но до­ми­нант­на фи­гу­ра у њи­хо­вом бра­ку. Ивић се у соп­стве­ној ку­ћи на­ла­зи у ста­њу хро­нич­не ин­фе­ри­ор­но­сти и под­ре­ђе­но­сти.

У све­тлу мо­дер­не пси­хо­ло­ги­је и ана­ли­зе де­ви­ја­ци­ја мо­ћи, ово са­зна­ње пред­ста­вља кључ­ну ка­ри­ку. Чо­век ко­ји код ку­ће не­ма ауто­ри­тет, ни­ти моћ пред соп­стве­ном су­пру­гом дру­ге на­ци­о­нал­но­сти, про­фе­си­о­нал­ни те­рен ко­ри­сти као аре­ну за ком­пен­за­ци­ју сво­јих лич­них фру­стра­ци­ја. Функ­ци­ја др­жав­ног ту­жи­о­ца да­је му апа­рат ин­сти­ту­ци­о­нал­ног на­си­ља. Оп­ту­жу­ју­ћи, про­го­не­ћи и мон­ти­ра­ју­ћи про­це­се про­тив Ср­ба и же­ни­ног ро­ђа­ка, чи­је има­ње је че­сто и по­се­ћи­вао и при­ли­ком сва­ке по­се­те био бо­га­то по­ча­шћен, Ивић за­пра­во во­ди свој при­ват­ни рат у ко­јем се по­сред­но све­ти соп­стве­ној же­ни, по­ку­ша­ва­ју­ћи да на ту­ђој не­сре­ћи из­ле­чи соп­стве­ни ком­плекс ин­фе­ри­ор­но­сти. То об­ја­шња­ва ње­го­ву па­то­ло­шку ри­гид­ност и спрем­ност да га­зи пре­ко за­ко­на и адво­кат­ских при­го­во­ра. То је па­ра­докс у ко­јем се лич­не фру­стра­ци­је из спа­ва­ће со­бе пре­тва­ра­ју у зва­нич­ну др­жав­ну по­ли­ти­ку кри­вич­ног про­го­на.

Це­на те фру­стра­ци­је и та­квог си­сте­ма су уни­ште­ни жи­во­ти. Док се ту­жи­о­ци игра­ју бо­го­ва на осно­ву ис­ка­за ка­фан­ских пи­ја­ни­ца и ле­че соп­стве­не ком­плек­се, сто­ти­не из­бе­глих Ср­ба ши­ром све­та жи­ве у пер­ма­нент­ном стра­ху. Они ни­су кри­ви за­то што су не­што учи­ни­ли, већ за­то што су се на­шли у но­те­су не­ког ту­жи­о­ца ко­јем је хит­но био по­тре­бан „успех” у ка­ри­је­ри или мир у ку­ћи.

Кри­вич­на при­ја­ва Ан­те Но­би­ла про­тив Звон­ка Иви­ћа је­сте исто­риј­ска при­ли­ка да се хр­ват­ско пра­во­су­ђе су­о­чи са огле­да­лом. Али по­зна­ва­ју­ћи си­стем ко­ји је из­не­дрио ова­кав мо­дел, оправ­да­но сум­њам да ће се све за­вр­ши­ти на жр­тво­ва­њу јед­ног ком­про­ми­то­ва­ног по­је­дин­ца ка­ко би се спа­сао на­ра­тив. Јер, ако би се отво­ри­ла Пан­до­ри­на ку­ти­ја свих Иви­ће­вих (и ње­го­вих ко­ле­га) пред­ме­та у про­те­кле две-три де­це­ни­је, сру­ши­ла би се ку­ла од ка­ра­та на ко­јој по­чи­ва мит о не­по­гре­ши­во­сти и чи­сто­ти хр­ват­ске прав­де. А то је исти­на ко­ју За­греб, упр­кос Но­би­лу и чи­ње­ни­ца­ма, још ни­је спре­ман да под­не­се.

*До­ку­мен­та­ци­о­но-ин­фор­ма­тив­ни цен­тар „Ве­ри­тас”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа