Na mostu

E pa kad je sve već bilo i na televiziji i po svim novinama, najbolje da vam ja lepo ispričam kako je to išlo. Znači, tog dana krenula sam u posetu svekrvi na Bežanijsku kosu. Stevan je po ceo dan u kiosku, srećom pa je barem on zaposlen pošto ja nisam, a svekrvi je pritisak nešto u poslednje vreme visok, pa reko ajde da spakujem Miloša i Tamaru – Uroš, najstariji, nije hteo da pođe, pa da joj odnesemo lekove i voće. Domaćica sam i znači svaki izlazak iz kuće dobro mi dođe.

I tako smo krenuli. Ja reko idemo busom, al kaže Stevan, uzmi kola Miro, zašto da se mučiš. Pa smo pošli „jugićem”, osamdeset osmo godište, al i dalje vozi ko zmaj. I sve je bilo u redu dok nismo stigli do ,,Gazele”. Kad tamo – gužva. Znači haos. Beskrajan red. Sudar mislim se al vidim da ljudi izlaze iz automobila i nešto besne. Izađem i ja, i znači imam šta da vidim. Na pola mosta, panduri pregovaraju sa frajerom koji kao oće da se baci. A ima pištolj. I kako taj ludak zamaše, panduri popadaju ko sveće. Znači ludilo.

„Baci se, bre!”, vikao je jedan fini gospodin do mene.

„Daj da ga ja gurnem, mamu mu j… da mu j…!”, vikao je drugi.

„Na šta bre ovo liči!”, vikao je treći.

A kad im je jedan policajac nešto reko, svi su počeli složno da skandiraju: „Idi-te-na-Ko-so-vo! Idi-te-na-Ko-so-vo!”.

Evo, i sad mi srce zaigra u grudima kad se toga setim. Znači hvala bogu pa i danas ima poštenog i hrabrog sveta da podigne glas kad treba. A ne da nam svaki ludak ili samoubica određuje sudbinu kako njemu dune.

Samo je neka baba rekla: „Gde vam je sažaljenje ljudi, u šta ste se to pretvorili!”. Drugi su je odma ućutkali. Mislim, koj je njoj andrak! Odma vidiš momak jak, zdrav, prav, kakav bre samoubica, kakvo sažaljenje, batinama se to najbolje ispravlja.

Bilo mi u sekundi krivo što i Stevan nije pošao s nama. On bi ga ladno gurnuo s mosta, i znači to bi bilo to. Al ovako... Ovaj viče, vitla pištoljem, panduri ga ubeđuju, vidim ja moglo bi to i da potraje. A onda mi padne na pamet znači superideja. Vratim se brzo do „jugića”, izvučem Miloša i Tamaru, dohvatim mobilni, probijem se s njima do prvih redova, i namestim ih tako da se „samoubica” vidi pravo iza njih pa škljoc-škljoc-škljoc! Onda još jedna za svaki slučaj, i – gotovo! Slike znači super ispale, Miloš pravi momak, Tamara mnogo slatka, jedino „samoubica” gleda negde u stranu, a još se i mnogo mrdo pa mu se lice razmrljalo. Odma se bre vidi kad je neko budala. Al fotke znači fine. Ima svekrva baš da se razveseli. Ona mnogo voli fotke s mobilnog.

I stvarno je bilo tako. Panduri nekako na kraju uhvatili „samoubicu”, pa i saobraćaj uskoro krenuo. Baš smo kasnili, al svekrva se nije ljutila. Njoj je drago da joj neko uopšte dolazi.

U svakom slučaju, ja već skoro i zaboravila na celu stvar, kad to veče znači samo što se nisam srušila kad sam na vestima videla izveštaj o svemu tome u kom se pominju „šokantne reakcije građana i potpuni nedostatak saosećanja za tragediju koja se dešava pred njihovim očima” i znači ovim rečima „mlada majka koja je mobilnim telefonom slikala svoje dvoje dece ispred samoubice”.

Hej! I sad, na kraju svega, ja kao luda! I bezosećajna! Znači haos! Ej, ja zapenila! O čemu oni izveštavaju, ko da ova zemlja nema dovoljno pravih problema, ko da naše generale ne osuđuju u Hagu na tolke godine zatvora samo zato što su nas profesionalno i patriotski branili, i ko da Srba nema iz dana u dan znači sve manje, ko da nam Šiptari nisu oteli naš Kosmet, i šta bre taj Zapad više oće od nas, pa onda još i ustaše, vehabije, Cigani, autonomaši, domaći izdajnici, pederi, druga Srbija, ma da ne nabrajam dalje, nego da možda ne treba sad još da brinemo i o nekakvim samoubicama?! Da neće i oni da traže svoja „prava”! Što lepo reče Velja Ilić, sve je manje normalnih ljudi oko nas. Znači stvarno. Baš sam se bila iznervirala, al me dokrajčio moj Uroš. Nasmejo mi se u lice, znači, da ne veruješ. „E, kevo brate”, kaže, „prsla si do jaja brate! Ima ovo brate da ispričam svim ortacima u hudu. Brateee!”

Šta da vam pričam: dobio je zabranu izlaska a kad me je opsovo još i batine od Stevana i pravo na spavanje i to bez večere. Ja luda? Ja luda!?! Bože svašta. Dođe čoveku posle svega da se… da se… ma, da se baci s mosta bre!

Znači, majke mi.