Čuvar imena laureata novinarskih nagrada

Odrastanje u porodici sa sedmoro dece i dečački odlasci u strininu duvandžinicu u vreme nekog drugačijeg Beograda obeležili su detinjstvo Ratka B. Stojkovića, diplomiranog pravnika i publiciste, koji će decenijama kasnije postati istinski hroničar srpskog novinarstva. Baš je u toj maloj radnji koju je svakodnevno posećivao, listajući „Politiku” od 1949. godine, ovaj stameni osamdesetdevetogodišnjak razvio ljubav prema enigmatici i pisanoj reči.

Od smišljanja ukrštenica, pisanja, objavljivanja teksta u „Politikinom” dodatku „Kultura, nauka, umetnost” 1979. godine, do publikacije „Novinarstvo – leksikon laureata”, u kojoj je sabrao građu o najvećem broju novinarskih nagrada kod nas od 1945. do 2025. godine, izgradio je bogatu publicističku karijeru, ovenčanu Nagradom grada Beograda „Despot Stefan Lazarević”.

– Kao student bavio sam se enigmatikom i objavljivao sam već tada, u više od deset listova, časopisa… U ono vreme nije bilo enigmata u Beogradu. Kada sam diplomirao 1963. godine, potpuno sam se posvetio struci i „hobi” ostavio iza sebe. Diplomirao sam pravo. Prvi posao dobio sam u PIK-u „Belje” kod Osijeka. Bio je raspisan konkurs i za pravnika i za ekonomistu. Sećam se da smo razgovarali o uslovima rada pa sam čak tražio da me vikendom službenim automobilom voze u Beograd kod porodice. Rekli su mi da to ipak neće moći, ali smo se oko svega ostalog dogovorili i počeo sam da radim – navodi Stojković u razgovoru za „Politiku”.

Rad u tom preduzeću za Ratka je bio veliko i dragoceno iskustvo, a ceo svoj život je, iako menjajući gradove, pozicije i radna mesta, ostao veran pravničkom pozivu i struci, na šta je posebno ponosan.

– Nikada nisam bio pripravnik niti mlađi referent. Od početka sam radio ozbiljne poslove. Kada čovek dođe iz velikog grada u manje mesto, prirodno je da upozna ljude i izazove određenu pažnju. Tako sam upoznao i majku svoje dece. Venčali smo se tamo, a onda sam ubrzo otišao u vojsku. Ona je došla kod mojih u Beograd, a ja sam služio vojni rok – priča Ratko.

Kao najlepši deo života i godine najveće sreće navodi period rada u Šidu gde je proveo četiri i po godine. Tu je, kako kaže, dobio stan, kupovao jedno po jedno, polako napredovao sa porodicom. Kraj šezdesetih ostao mu je posebno urezan u sećanju, kao „zlatno doba” kako za porodicu tako i za tadašnju državu.

– Posle Šida vratio sam se u Beograd, kratko radio u BEK-u, a zatim prešao u Poštansku štedionicu do penzije. Ceo radni vek proveo sam u struci, a imam i neka priznanja za svoj pravnički rad – objašnjava Stojković.

Ono što je pisao i objavljivao nikada mu nije bilo osnovno zanimanje, već hobi. Ceo život je, kako kaže, uz svoj posao, ponešto pisao. Ratkov prvi gimnazijski sastav izašao je u „Večernjim novostima” povodom „Nedelje nauke” posvećene Nikoli Tesli, a posle toga objavljivao je u brojnim drugim štampanim izdanjima. U bivšoj Jugoslaviji dodeljeno mu je zvanje enigmatskog velemajstora, a objavio je više od 20.000 enigmatskih radova.

– Taj mali sastav bio je moj prvi objavljeni tekst. Posle toga pisao sam za „Tempo”, časopis „Fudbal”, objavljivao ukrštenice u „Sportu”, a imao sam i tekst u „Politici”. Jedan moj tekst pročitao je dopisnik „Sporta” i drugih novina iz Šida i rekao mi: „Nisam znao da pišeš, hajde da pišeš za naš list kombinata.” Posle sam pisao i stručne tekstove za „PTT vesnik” o radu, poštanskom saobraćaju i drugim temama – ističe Ratko.

U jednom periodu više se posvetio enigmatici, ali falili su mu podaci – naročito oko skraćenica. Ozbiljno se zainteresovao za njih, pozabavio sakupljanjem i objavio „Univerzalni rečnik skraćenica, akronima i oznaka” (1997).

– To me je povuklo. Počeo sam da razmišljam kako se svuda dodeljuju razne nagrade i priznanja, a nema sve na jednom mestu. Hteo sam da ih sakupim u jednu knjigu. To je ogroman posao pa sam razdvojio oblasti. Prvo sam rešio da pišem o književnim nagradama i taj leksikon laureata objavljen je 2004. godine, potom su izašle pozorišne nagrade, filmske, a onda i novinarske. Sakupljanje građe za taj leksikon trajalo je oko deset godina – objašnjava laureat Nagrade Beograda.

Leksikoni, enciklopedije i rečnici nikada nisu završeni. Uvek se pojavi nešto novo. Takve knjige se stalno dopunjuju i nikada se, u stvari, ne završavaju. Ratko zato neprestano istražuje.

– Pretražujete novine, publikacije i monografije, zovete telefonom, šaljete mejlove, urgirate, ponekad i malo dosađujete ljudima, ali na kraju sam nekako uspeo da obuhvatim veliki broj nagrada. Kao pravnik znam da za sve što tvrdite morate da imate dokaz. Zato sam svaki podatak proveravao. Ako nešto nedostaje, tražim potvrdu. Jedno vreme nisam izlazio iz Narodne biblioteke, oni imaju ogroman fond – priča Stojković.

„Novinarstvo – Leksikon laureata” pisani je trag o ljudima koji su dobijali novinarska priznanja. Leksikon obuhvata nagrade u oblasti štampanog, ali i elektronskog novinarstva, kako one dodeljivane na lokalu tako i one dodeljivane na nivou cele Srbije.

– Moje knjige su faktografija, namenjene da ostanu za neko buduće vreme i nekome sutra posluže za istraživanje – kaže on.

Na početku Stojkovićevih knjiga stoji latinska sentenca: „Što se zapiše – ostaje, a šta se pamti – iščezne.” To mu je, kako kaže, bio glavni motiv u sakupljanju i kreiranju.

– Planirao sam da pripremim materijal za Ginisovu knjigu rekorda jer sam, po mojoj evidenciji, objavljivao radove u 136 različitih listova i časopisa. Potpisivao sam se na više od trideset različitih načina – samo prvim slovom imena, inicijalima, pseudonimima, anagramima… mislim da je to svojevrstan rekord. Najponosniji sam na Nagradu Grada Beograda. Doživljavam je kao krunu svog dugogodišnjeg rada – navodi Ratko i ne planira da stane.

Pažljivo se stara o podacima koje posvećeno sakuplja, a u planu mu je i leksikon laureata likovne umetnosti.

– Ne mogu da ne radim. Rad održava čoveka. Ne mogu ceo dan da gledam u plafon ili u ekran. Svrha života je u stvaranju. Važno mi je bilo da iza mene ostane nešto što će koristiti i drugima jednog dana, želeo sam da na neki način zabeležim istoriju Beograda – zaključuje Stojković.