Učiti do kraja obrazovanja

Zapuštenost srpskog jezika u nas neizmenjena je već decenijama. Kako sada stvari stoje, u vrtićima se pre svihuči engleski jezik. U osnovnoj školi, a pogotovo u srednjoj kada svaki pojedinac treba da dovrši svoje jezičko obrazovanje, prednost ima književnost. Ako se bez formirane jezičke kulture stigne na fakultet, onda je kasno za bilo kakve popravke. Nažalost, na svim fakultetima obavezan je strani jezik, najčešće engleski, srpski se uči samo na filološkom!

Ništa od toga nije slučajno, niti propust. Tako su zacrtali država i organi vlasti, i to se sprovodi uz svesrdnu pomoć svakojakih vladinih i nevladinih organizacija.

Uostalom, vidljivo je to na osnovu toga kako se država prilikom podele vlasti odnosi prema prosveti i ko je sve u poslednjih nekoliko decenija bio ministar prosvete.

I nije tu samo pismenost nedovoljna. Nije samo pogrešna strategija problem, problem je sistemski. Danas se veća pažnja u društvu posvećuje učenju stranih jezika nego maternjeg i za to se izdvajaju veća novčana sredstva. Zato i imamo u poslednjih tridesetak godina anglosrpski jezik – što će reći, ni srpski ni engleski.

Većini ljudi to ne smeta. Oni kojima smeta, koji bi hteli da se srpski jezik neguje i sistemski uči, čuva i razvija, povremeno se javljaju redakciji „Politike“ i kritikuju nas za omaške, greške, a bogami, ponekad i za neznanje. Čitaoci su uvek u pravu, čak i kad greše, a i to se dešava. Zato je „Politika“ osnovala Jezički savet, sastavljen od naših uglednih lingvista. Njegova uloga je da savetuje i nas u redakciji i naše čitaoce da pišemo što boljim jezikom i razrešavamo prave i lažne jezičke dileme.

Jedno od postignuća takvog rada jeste i interni jezički savetnik „Kako treba pisati“, usaglašen među članovima Jezičkog saveta i dostupan svim zaposlenima u našoj redakciji.

Međutim, uloga lektora u medijima i dalje je minorna, počev od statusa u redakciji pa do tehnološkog vremena u pripremi štampe, određenog za iščitavanje i jezičko sređivanje teksta u skladu sa važećom jezičkom normom. Vremena je sve manje, a rokovi su sve kraći. Često je nemoguće sve greške uočiti i ispraviti. Pa ipak, uporedite jezik poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije i jezik bilo koje televizije sa jezikom tekstova u našem listu. Morate priznati da je ogromna razlika u kvalitetu u korist „Politike“. Valjda se i sami političari i ostali akteri našeg javnog života prijatno iznenade kad pročitaju u našim novinama koliko su jezički korektno prethodnog dana izjavili narodu nešto važno, pošto znaju da sami tako, u stvari, ne govore. Njihov govor je najčešće sa akcentom i sintaksom rodnog kraja. 

I novinari i lektori u redakciji, koji odlično sarađuju i uzajamno se uvažavaju, svakodnevno ulažu veliki trud da se događaji dana prenesu verno i što pismenije. Takav i mora biti timski rad. Budući da je dosta jezičkih novotarija i dosta stranputica smisla, „Politika“ će se i dalje protiv toga boriti onoliko koliko bude mogla. Ukoliko u međuvremenu preživi i nastupajuću ekonomsku krizu i kadrovski ojača, spremna je i za „licenciju ’Politika’“ u duhu najbolje tradicije srpskoga jezika. 

Lektor „Politike”