Учити до краја образовања

Запуштеност српског језика у нас неизмењена је већ деценијама. Како сада ствари стоје, у вртићима се пре свихучи енглески језик. У основној школи, а поготово у средњој када сваки појединац треба да доврши своје језичко образовање, предност има књижевност. Ако се без формиране језичке културе стигне на факултет, онда је касно за било какве поправке. Нажалост, на свим факултетима обавезан је страни језик, најчешће енглески, српски се учи само на филолошком!

Ништа од тога није случајно, нити пропуст. Тако су зацртали држава и органи власти, и то се спроводи уз свесрдну помоћ свакојаких владиних и невладиних организација.

Уосталом, видљиво је то на основу тога како се држава приликом поделе власти односи према просвети и ко је све у последњих неколико деценија био министар просвете.

И није ту само писменост недовољна. Није само погрешна стратегија проблем, проблем је системски. Данас се већа пажња у друштву посвећује учењу страних језика него матерњег и за то се издвајају већа новчана средства. Зато и имамо у последњих тридесетак година англосрпски језик – што ће рећи, ни српски ни енглески.

Већини људи то не смета. Они којима смета, који би хтели да се српски језик негује и системски учи, чува и развија, повремено се јављају редакцији „Политике“ и критикују нас за омашке, грешке, а богами, понекад и за незнање. Читаоци су увек у праву, чак и кад греше, а и то се дешава. Зато је „Политика“ основала Језички савет, састављен од наших угледних лингвиста. Његова улога је да саветује и нас у редакцији и наше читаоце да пишемо што бољим језиком и разрешавамо праве и лажне језичке дилеме.

Једно од постигнућа таквог рада јесте и интерни језички саветник „Како треба писати“, усаглашен међу члановима Језичког савета и доступан свим запосленима у нашој редакцији.

Међутим, улога лектора у медијима и даље је минорна, почев од статуса у редакцији па до технолошког времена у припреми штампе, одређеног за ишчитавање и језичко сређивање текста у складу са важећом језичком нормом. Времена је све мање, а рокови су све краћи. Често је немогуће све грешке уочити и исправити. Па ипак, упоредите језик посланика у Народној скупштини Републике Србије и језик било које телевизије са језиком текстова у нашем листу. Морате признати да је огромна разлика у квалитету у корист „Политике“. Ваљда се и сами политичари и остали актери нашег јавног живота пријатно изненаде кад прочитају у нашим новинама колико су језички коректно претходног дана изјавили народу нешто важно, пошто знају да сами тако, у ствари, не говоре. Њихов говор је најчешће са акцентом и синтаксом родног краја. 

И новинари и лектори у редакцији, који одлично сарађују и узајамно се уважавају, свакодневно улажу велики труд да се догађаји дана пренесу верно и што писменије. Такав и мора бити тимски рад. Будући да је доста језичких новотарија и доста странпутица смисла, „Политика“ ће се и даље против тога борити онолико колико буде могла. Уколико у међувремену преживи и наступајућу економску кризу и кадровски ојача, спремна је и за „лиценцију ’Политика’“ у духу најбоље традиције српскога језика. 

Лектор „Политике”