„Ацини дани” у Лешници

У ја­дар­ском де­лу за­пад­не Ср­би­је, на­до­мак Ло­зни­це, у рав­ни­ци ко­ју ме­шта­ни зо­ву Лу­ке, се­ло Ле­шни­ца ових да­на би­ло је са­бир­но ме­сто јед­ног гу­бит­ка ко­ји је пре­ра­стао у гла­сно се­ћа­ње. Про­стор из­ме­ђу по­ро­дич­них ку­ћа и Ло­вач­ког до­ма, ина­че по­знат по се­о­ским оку­пља­њи­ма и ва­ша­ри­ма, ис­пу­нио се љу­ди­ма ко­ји су до­шли ко­ли­ко због про­гра­ма, то­ли­ко и због по­во­да ко­ји их је оку­пио.

Ма­ни­фе­ста­ци­ја „Аци­ни да­ни” пр­ви пут је одр­жа­на у част пре­ра­но пре­ми­ну­лог про­фе­со­ра срп­ског је­зи­ка Алек­сан­дра Три­фу­но­ви­ћа из Ле­шни­це, на­став­ни­ка у Тех­нич­кој шко­ли у Ло­зни­ци. У кра­ју где се про­фе­сор пам­ти и по оно­ме што је го­во­рио и по на­чи­ну на ко­ји је слу­шао, ње­го­во име из­го­во­ре­но је без мно­го ре­чи, али са пу­но љу­ба­ви. Имао је 39 го­ди­на.

На по­ља­ни, пре­тво­ре­ној у про­стор за игру, сце­ну и су­срет, оку­пи­ло се ви­ше од 500 уче­сни­ка, нај­ви­ше мла­дих. Де­ца у на­род­ним но­шња­ма, бе­бе у ко­ли­ци­ма, уче­ни­ци, ро­ди­те­љи и ме­шта­ни из окол­них ме­ста, од До­њих Не­де­љи­ца до Ја­дран­ске Ле­шни­це, кре­та­ли су се у де­фи­леу од Ло­вач­ког до­ма до цен­трал­не би­не, где је про­грам тра­јао до ка­сног по­по­дне­ва.

Иде­ја о ма­ни­фе­ста­ци­ји по­те­кла је од по­ро­ди­це Три­фу­но­вић, уз по­др­шку Ту­ри­стич­ке ор­га­ни­за­ци­је гра­да Ло­зни­це, ко­ја је пре­по­зна­ла да јед­но се­ћа­ње мо­же по­ста­ти до­га­ђај од ши­рег зна­ча­ја.

„Циљ је да сла­ви­мо љу­бав и вред­но­сти ко­је нас по­ве­зу­ју. Ово­ли­ки од­зив по­ка­зу­је да је за­јед­ни­ци би­ло по­треб­но ова­кво оку­пља­ње”, ре­кла је ди­рек­тор­ка Ту­ри­стич­ке ор­га­ни­за­ци­је Алек­сан­дра Са­вић.

За по­ро­ди­цу овај дан ни­је био са­мо про­грам. „Же­ле­ли смо да де­ца бар је­дан дан про­ве­ду у при­ро­ди, за­јед­но са ро­ди­те­љи­ма. Ни­смо оче­ки­ва­ли ово­ли­ко љу­ди. Те­шко је опи­са­ти осе­ћа­ња”, ре­кла је Алек­сан­дро­ва мај­ка Зо­ри­ца Три­фу­но­вић, јед­на од по­кре­та­ча удру­же­ња „Алек­сан­дро­ва ми­си­ја”, осно­ва­ног на­кон ње­го­ве смр­ти.

На би­ни су се сме­њи­ва­ли на­сту­пи кул­тур­но-умет­нич­ких дру­шта­ва из овог де­ла Ср­би­је, школ­ских гру­па, ре­ци­та­то­ра и пле­сних ан­сам­ба­ла, док су на обли­жњим те­ре­ни­ма исто­вре­ме­но одр­жа­ва­ни фуд­бал­ски и ша­хов­ски тур­ни­ри, као и деч­ја так­ми­че­ња. У „Аци­ној зе­ле­ној учи­о­ни­ци” нај­мла­ђи су уче­ство­ва­ли у ра­ди­о­ни­ца­ма, чи­ме је про­стор, ина­че део сва­ко­дне­ви­це се­ла, на­крат­ко по­стао ме­сто за­јед­нич­ког уче­ња и игре.

Сли­ка Ле­шни­це тог да­на ни­је би­ла са­мо ло­кал­на. У њој се мо­гла пре­по­зна­ти и ши­ра при­ча о ма­лим сре­ди­на­ма у Ср­би­ји, где по­је­ди­нац че­сто оста­вља сна­жни­ји траг не­го што би се оче­ки­ва­ло. „Аци­ни да­ни” за­то ни­су са­мо се­о­ска ма­ни­фе­ста­ци­ја, већ по­ку­шај да се је­дан жи­вот, кроз за­јед­ни­цу ко­ја га пам­ти, на­ста­ви на дру­га­чи­ји на­чин.