Govor i mišljenje su dar

„Jezik je hranitelj naroda. Dokle god živi narod, dokle ga ljubimo i počitujemo, njim govorimo i pišemo, prečišćavamo ga, umnožavamo ga i ukrašavamo, dotle i živi narod”, rekao je veliki Vuk Karadžić.   

Pravilan govor zahteva više pažnje i napora, pre svega jezičku kulturu i svest o sopstvenom izrazu koji se stiču dugo i mukotrpno, učenjem, čitanjem dela dobrih pisaca i vežbama pisanja i govorenja.

Nema sumnje da razumemo ono što smo čuli ili pročitali, ali nam veoma često zapara uši kako je to rečeno. Poseban način izražavanja, koji nazivamo birokratski, po mišljenju većine jezičkih stručnjaka predstavlja najveću opasnost za naš jezik. Nastao je u posebnim oblastima upotrebe jezika – u pravu i administraciji, a putem jezika politike prodro je u jezik medija i postao čak i govorni. Primeri govore bolje od definicija, navedimo samo nekoliko: umesto nastupio je period, bolje je reći došlo je vreme, umesto biće pojave kišekažitepadaće kiša. Primeri pokazuju da birokratski način izražavanja nije samo stvar jezika, nego i mišljenja, odnosno načina na koji opisujemo nešto. U birokratskom jeziku česta je rečobavljanje (razgovora, poslova), iako je dovoljno reći da je neko o nečemu razgovarao ili nešto uradio.

Čini se da je princip javne reči sledeći: što je prilika zvaničnija i govor upućen većem broju slušalaca, to govornik više teži da ga formuliše uopštenije, neodređenije, bezličnije i komplikovanije, umesto da bude jasniji, upečatljiviji i pamtljiviji.

Ne dopustimo, zato, da poslovica „Ne zna da besedi, a ne ume da ćuti” ide uz naše ime i prezime.

Jezik se, međutim, menja, i to je prihvatljivo i ponekad neophodno, ali je umerenost, kao i u svemu, neophodna.

Kad je reč o savremenom govoru i pisanju, strane reči, a najviše anglicizmi, sve više zamenjuju srpske sinonime. Često čujemo anglicizme i kad treba i kad ne treba: advertajzing (reklamiranje), akt (čin), asocijacija (udruženje), balans (ravnoteža), bord direktora (upravni odbor), brend (marka, zaštićeno ime ili naziv), brifing (konferencija za novinare), destinacija (odredište), edukacija (obrazovanje, osposobljavanje), fešn vik (nedelja mode)...

Posebnu odgovornost za takvo korišćenje stranih pojmova snose političari i novinari. Slično je i sa nazivima preduzeća, samostalnih radnji i restorana. Misle, valjda, da više vredi naziv „New York” od, na primer, „Nada” ili „Mira”, ako je u pitanju prodavnica ženske odeće.

U poslednjih nekoliko decenija u modi je davanje stranih imena deci, a moda se menja. Roditelji zaboravljaju pri tome da se ime jednom daje, a zauvek ostaje. Tako čujemo ili pročitamo Žaklina Milojković ili Robert Živković. Verovatno im se preci Milojko i Živko zbog toga prevrću u grobu. Zato ne kopirajmo jer kopija nikad ne vredi kao original. Pomenimo i loše prevode. „Dobro izgledajuća devojka”, rekoše pre neki dan na najslušanijoj radio-stanici, kako se reklamiraju. U pitanju je, naravno, loš prevod sa engleskog. Danas ovaj jezik manje-više uglavnom znaju mlađi ljudi, ali je za dobar prevod neophodna stručnost i znanje maternjeg jezika.

Odgovornost ove generacije je velika kad je o srpskom jeziku reč. Ona treba da sačuva civilizacijske i kulturne tekovine predaka i da ih prenesepotomstvu da bismo opstali kao narod. 

Lektor „Politike”