Говор и мишљење су дар

„Језик је хранитељ народа. Докле год живи народ, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, пречишћавамо га, умножавамо га и украшавамо, дотле и живи народ”, рекао је велики Вук Караџић.   

Правилан говор захтева више пажње и напора, пре свега језичку културу и свест о сопственом изразу који се стичу дуго и мукотрпно, учењем, читањем дела добрих писаца и вежбама писања и говорења.

Нема сумње да разумемо оно што смо чули или прочитали, али нам веома често запара уши како је то речено. Посебан начин изражавања, који називамо бирократски, по мишљењу већине језичких стручњака представља највећу опасност за наш језик. Настао је у посебним областима употребе језика – у праву и администрацији, а путем језика политике продро је у језик медија и постао чак и говорни. Примери говоре боље од дефиниција, наведимо само неколико: уместо наступио је период, боље је рећи дошло је време, уместо биће појаве кишекажитепадаће киша. Примери показују да бирократски начин изражавања није само ствар језика, него и мишљења, односно начина на који описујемо нешто. У бирократском језику честа је речобављање (разговора, послова), иако је довољно рећи да је неко о нечему разговарао или нешто урадио.

Чини се да је принцип јавне речи следећи: што је прилика званичнија и говор упућен већем броју слушалаца, то говорник више тежи да га формулише уопштеније, неодређеније, безличније и компликованије, уместо да буде јаснији, упечатљивији и памтљивији.

Не допустимо, зато, да пословица „Не зна да беседи, а не уме да ћути” иде уз наше име и презиме.

Језик се, међутим, мења, и то је прихватљиво и понекад неопходно, али је умереност, као и у свему, неопходна.

Кад је реч о савременом говору и писању, стране речи, а највише англицизми, све више замењују српске синониме. Често чујемо англицизме и кад треба и кад не треба: адвертајзинг (рекламирање), акт (чин), асоцијација (удружење), баланс (равнотежа), борд директора (управни одбор), бренд (марка, заштићено име или назив), брифинг (конференција за новинаре), дестинација (одредиште), едукација (образовање, оспособљавање), фешн вик (недеља моде)...

Посебну одговорност за такво коришћење страних појмова сносе политичари и новинари. Слично је и са називима предузећа, самосталних радњи и ресторана. Мисле, ваљда, да више вреди назив „Nеw Yоrк” од, на пример, „Нада” или „Мира”, ако је у питању продавница женске одеће.

У последњих неколико деценија у моди је давање страних имена деци, а мода се мења. Родитељи заборављају при томе да се име једном даје, а заувек остаје. Тако чујемо или прочитамо Жаклина Милојковић или Роберт Живковић. Вероватно им се преци Милојко и Живко због тога преврћу у гробу. Зато не копирајмо јер копија никад не вреди као оригинал. Поменимо и лоше преводе. „Добро изгледајућа девојка”, рекоше пре неки дан на најслушанијој радио-станици, како се рекламирају. У питању је, наравно, лош превод са енглеског. Данас овај језик мање-више углавном знају млађи људи, али је за добар превод неопходна стручност и знање матерњег језика.

Одговорност ове генерације је велика кад је о српском језику реч. Она треба да сачува цивилизацијске и културне тековине предака и да их пренесепотомству да бисмо опстали као народ. 

Лектор „Политике”