BIA, BRATE, BIA

Hoće li Srbija krajem marta ostati bez velikog izvoznog posla od preko 50 miliona dolara, bez tržišta Libije kao potencijalno velikog uvoznika proizvoda srpske vojne industrije i bez plata za radnike fabrika „Zastava oružje” iz Kragujevca i „Sloboda” iz Čačka? I hoće li za to biti krivi BIA, kompanija „Melvale” iz Beograda, komercijalni direktor te kompanije Slobodan Tešić, neko iz Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom, britanska služba MI-6, Savet bezbednosti UN i delfini u vodama Sejšela? I sve to u vreme kada smo borbu za radna mesta proglasili strateškim zadatkom ove zemlje.

Svašta je ovih dana napisano povodom afere izvoza oružja u Libiju. Od mistifikacije Slobodana Tešića, kao čoveka „bez lica i bez fotografije, čoveka sa poternice Interpola i sa crne liste UN”, do toga „da je izvoz oružja u Libiju zaustavila BIA”. Koja, naravno, ništa ne demantuje, ali ništa i ne potvrđuje.

Dakle, firma „Temeks”, čiji je direktor tada bio taj misteriozni Slobodan Tešić, izvezla je 2003. godine kao krajnjem korisniku oružje u Nigeriju, koja kao država nije bila ni na kakvoj crnoj listi UN. Od nekoliko hiljada pušaka iz tog tovara izvezenog u Nigeriju, 67 pušaka dospelo je u Liberiju u kojoj je tada besneo građanski rat. Zapadne obaveštajne službe, posebno britanska MI-6, to su registrovale i u okviru pritiska na Beograd, u predvečerje napada na Irak, Srbiji se montira afera „Orao”, zbog navodnog izvoza delova za rakete dugog dometa za Sadama Huseina. Sve da bi Beograd dao planove podzemnih objekata iračkog diktatora.

Nije sporno da je 67 pušaka iz Nigerije završilo u Liberiji, ali to sa izvoznikom, pa i Srbijom kao državom, nema nikakve veze, jer je izvozna dokumentacija jasna u tome ko je krajnji korisnik robe. Pa ipak, Savet bezbednosti UN Rezolucijom 1521 iz 2003. u paragrafu 4. spominje, među 47 lica koja su optužena za izvoz oružja u Liberiju, i Slobodana Tešića, i zabranjuje mu ulazak na teritoriju Liberije. Srbija se uopšte u toj rezoluciji 1521 ne spominje. Ipak, Drugi opštinski sud u Beogradu pokreće 5. septembra 2003. istragu protiv Tešića da bi pravosnažnom odlukom od 8. februara 2005. zamenik Drugog OJT u Beogradu obavestio istražnog sudiju Denisa Bećirića da odustaje od daljeg krivičnog gonjenja Slobodana Tešića.

Famozni Tešić se onda kao komercijalni direktor zapošljava u kompaniji „Melvale” sa adresom u Ulici Tadeuša Košćuška 56 u Beogradu, a čiji je direktor i odgovorno lice Nebojša Šarenac. Kompanija ima sve neophodne dozvole i licence države Srbije za promet naoružanja i vojne opreme, uredno plaća porez i sve doprinose. Kao takva kompanija „Melvale”, čiji je komercijalni direktor „tajanstveni” Tešić, koji, usput, ima šengensku i rusku vizu, putuje svetom, ili svaki dan pije kafu u Strahinjića bana, dobija dozvolu Ministarstva odbrane, spoljnih poslova, neobavezujuće pozitivno mišljenje BIA, odnosno MUP-a i konačnu izvoznu dozvolu Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom za izvoz srpskog oružja i municije u Jordan 2006. godine. Tri dozvole, brojevi 000067, 000066 i 000051 od 20. marta 2006. sa potpisom Ane Blagojević iz Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom. Ukupna vrednost posla oko 235.000 dolara. Izvoznik kompanija „Melvale” iz Beograda. U kojoj je i tada radio famozni Tešić. Kako to da su tada svi dali saglasnost za izvoz, i BIA i sva ministarstva? Tada Tešić nije bio „sumnjivo lice”. A sada jeste, jer se radi o 50 miliona dolara? Kako tada britanska obaveštajna služba MI-6 nije zapretila Beogradu da će nam uvesti sankcije? A sankcije nam nisu uveli ni 2003. zbog nameštene afere „Orao”, u kojoj je istovremeno za izvoz oružja Sadamu Huseinu optužena i državna srpska firma za izvoz oružja.

Da bi apsurd bio veći, Ministarstvo odbrane Srbije sklapa sa firmom „Melvale” ugovor, 28. novembra. 2008, o isporuci rezervnih delova za remont RTS PVOkoji se nabavljaju iz preduzeća „Kosmos” iz Banjaluke. Vrednost posla 43.829 evra, a na obaveštenju je potpis zastupnika načelnika Uprave za snabdevanje pukovnika dr Srđana Novakovića. Vojska Srbije je čak platila kompaniji „Melvale”, a onda je „neko” sve to blokirao. Ispada da u vojsci „nisu znali” sa kime posluju?

I sada posao sa Libijom. Firma „Melvale” izlobirala je libijsko tržište, ima ulaz u vrh vojske te zemlje što, nažalost, drugi nemaju. „Melvale” ima ugovor sa „Zastavom” i „Slobodom” o zastupanju u Libiji i „Melvale” u tom poslu nije posrednik već je izvoznik robe. Tako piše u certifikatu krajnjeg korisnika, što znači da sve poreze firma plaća u Srbiji. Izvoz 500 automatskih bacača granata iz „Zastave”, vredan 5.300.000 dolara, propao je, jer nije dobijena saglasnost. Sada preti da propadne i izvoz 160.000 automata M-92, vredan 45.700.000 dolara samo za „Zastavu”. Mogli bi da rade u tri smene sledeće tri godine. A tu je još i posao „Slobode” iz Čačka. Više od pet miliona dolara. I to će propasti. A zakon o spoljnoj trgovini naoružanjem jasno kaže u članu 20. stav tri da je propisana mogućnost da konačnu odluku o tome donese vlada. Zašto Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom to ne iznese na sednici vlade. Dokle će ovaj narod živeti u fascinaciji domaćim i stranim tajnim službama i „neimenovanim” izvorima?