Partizan se 1975. izjednačio sa Realom

VIŠE OD SPORTA
Ako se za nekoga može reći da je najveći deo sebe posvetio poslu, u konkretnom slučaju sportu, u kome je godinama bio na svetskom vrhu, onda je to Vlaho Orlić (74), vaterpolista, a potom, po svim rezultatima, jedan od najboljih vaterpolo trenera na svetu!

Potvrda ove tvrdnje je i sledeći stav: „Možda je Čehov pogrešio kad je rekao da su svi ruski pisci izašli ispod Gogoljevog ’šinjela’, ali istina je da su sve zvezde jugoslovenskog vaterpola, igrači i treneri, stasali ispod ’šinjela’ Vlaha Orlića”.

To je, na jednom kongresu, kad je tema bila „Programi i rad stručnjaka”, rekao Ante Lambaša, Jugosloven koji je dugo bio prvo ime Svetske vaterpolo i plivačke federacije. Ove reči pohvale treneru iz svoje zemlje propratio je dug, spontan aplauz učesnika ovog svetskog sportskog samita, što je bilo posebno priznanje Orliću.

Vlaho Orlić je 1958. godine došao iz Dubrovnika u Beograd. Sad živi na Bežanijskoj kosi. U braku je, bez dece, sa Ljiljanom Radonjić-Orlić, nekad kostimografom beogradskog Narodnog pozorišta.   

U kom okruženju ste rođeni?

Rođen sam u Kotoru. Dve godine pre mene rođena je sestra Mia, sada stomatolog. A meni je otac, stomatolog, kao sinu jedincu, dao svoje ime – Vlaho, sa željom da i ja budem lekar. Majka Mafaza je Italijanka po ocu, a Srpkinja po majci, iz porodice Sladić, iz Knina. Inače Orlića ima širom one Jugoslavije, a moji su pre dva veka došli iz Istre u Dubrovnik, a kao dete živeo sam i na Hvaru, pa, kod tetaka u Italiji... To je moja porodična linija. 

Kad ste se predali sportu?

Otac je posle Drugog svetskog rata prešao iz Kotora u Dubrovnik zato što je u to vreme, u Hrvatskoj, bila dozvoljena privatna lekarska praksa, a u Crnoj Gori nije. I tu, u Dubrovniku, 1948. godine, počinje moja sportska karijera. U četrnaestoj godini sam bio veslač ekipe Juga. Godinu dana kasnije bio sam član četverca koji je bio prvak Hrvatske, a u vaterpolo sam „uplivao” 1950. godine kao talentovani gimnazijalac. Bio sam odmah član prve ekipe.

Kako se tada živelo?

U to vreme nije moglo sve da se kupi. Bilo je novca, ali osnovno sredstvo za plaćanje hrane bile su „tačkice”. Tačno se znalo koliko čega jedna porodica može da kupi... Ali, vrhunski sportisti su imali određene povlastice. Mi smo imali specijalnu „R karticu” sa kojom sam mogao da kupim više mesa, mleka... Prve patike sam kupio za poseban klupski „bon”...

Na kom mestu Vam je bila škola?

U početku mi je škola bila u istoj ravni kao i sport. U Dubrovniku sam završio gimnaziju, a u Sarajevu sam upisao medicinu. Posle prve godine preneo sam indeks u Zagreb. Ali, tu sam više plivao, a manje učio ,,pa su mi roditelji preneli indeks u Beograd gde mi je sestra već bila na kraju studija stomatologije. U Beogradu sam stigao do pete godine medicine, do statusa apsolventa, ali, nažalost, nikad nisam diplomirao.

Kako ste postali trener?

To se dogodilo posle jednog sukoba u Rijeci na vaterpolo turniru. U hotelu iz soba izlazili smo na iste terase kao i ostali gosti. Došlo je tada do nekih mešanja sa devojkama i optužbi da su one, navodno, silovane... U tome nisam učestvovao, ali sam bio optužen i isključen iz Juga, pa vraćen u klub. Ipak, nisam se pomirio sa tom nepravdom. Prihvatio sam poziv drugoligaša Partizana da budem igrač i trener. I krajem 1958, kad sam imao 25 godina, došao sam u Beograd.

Kad su stigli rezultati?

Već sledeće godine Partizan je postao prvoligaš, a tada su dvojica ljudi vodili klub. Bili su to Boško Drobnjak, pukovnik, i Vlada Bjelić, predsednik kluba. Njihov cilj je bio da Partizan u vaterpolu bude ono što je Real iz Madrida bio u fudbalu. I to se ostvarilo tek 1975. godine. Partizan je u tom periodu, sa šest titula šampiona Evrope u vaterpolu, dostigao slavu fudbalskog Reala. 

U kojim uslovima se to događalo?

Bilo je to vreme kad je odlučeno da klubovi prestanu da se finansiraju iz kasa određenih struktura društva; Partizan iz vojnog budžeta, Zvezda od novca Izvršnog veća Srbije... Time je odstupljeno od modela finansiranja sporta po uzoru na Sovjetski Savez. I to je bilo u redu. Ali, tada se nisam složio sa stavom ljudi u Partizanu, a sa tim se ne slažem ni danas, da bi cilj trebalo da bude novac, novac od prodaje igrača, a ne takmičarski rezultat. Takav odnos prema sportu doveo nas je do situacije da vaterpolisti Partizana nemaju evropski trofej već 34 godine!

Šta je garancija uspeha kluba?

To je jasna hijerarhija vrednosti. Na prvom mestu je politika organizacije kluba. Na drugom je trener. Na trećem igrači, a na četvrtom novac. Novac ne može da upravlja sportom i ne može nikad da bude cilj. Cilj uvek mora da bude takmičarski rezultat koji će doneti novac. Ako se poremete ove vrednosti dolazi do haosa.

Koliko ste bili uz državni tim?

Sve vreme. Osvojene su tada tri olimpijske medalje. Bio sam uvek u ulozi stručnjaka, ali ne uvek i uz bazen u toku utakmica. Bili su to treneri koji su polagali račune Stručnom odboru.

Gde ste završili ulogu trenera?

Sa Crvenom zvezdom sam osvojio titulu prvaka Jugoslavije, a posle toga sam bio u Bečeju. Vođe tih ekipa su imale velike planove, ali sve to se događalo u toku devedesetih godina kad svi planovi, sticajem okolnosti, nisu mogli da se ostvare.

Kad ste otišli u penziju?

Bilo je to 2000. godine. Bio sam tada prvi stručnjak u Vaterpolo savezu Jugoslavije. Pre toga sam, prelazeći često granicu između Srbije i Crne Gore, jednu zemlju sa dve valute – dinarom i markom, video šta se politički sprema, pa sam selektoru Stameniću priključio dvojicu trenera, Srbina Nenada Manojlovića i Crnogorca Petra Porobića. I oni su, pri raspadu Jugoslavije, nastavili da rade, ali tada kao selektori svojih novih država.

Šta su za vas politika i sport?

To bi trebalo da budu dve sile koje vode svoju zemlju ka istom cilju. Nisam to ja izmislio. Najveći političari sveta, vođe država, usmeravali su kretanje sporta u propagandu države. Sport ne može da opstane, ako nema političku pozadinu. Zna se da je predsednik Kenedi odredio sportski pravac Americi, Adenauer Zapadnoj Nemačkoj, Tito Jugoslaviji... Sportski stručnjaci sprovode ove odluke, a ukoliko odluka nema, nema ni pravca rada. Istočna Nemačka je, u svoje vreme, ukinula neke grupne sportove i dala prednost pojedinačnim da bi na velikim takmičenjima imali više medalja, da bi se češće čula njena himna... 

Da li Srbija ima državnu odluku za sport?

Ima u Ustavu... Nje nema samom izjavom novog predsednika Olimpijskog komiteta Srbije Vlade Divca. On je rekao da se mora naći mesto Olimpijskom komitetu Srbije u porodici sportova Srbije (!)... Posle ovoga ne moramo se više pitati u kojoj smo sportskoj situaciji. Tu nema jasne državne politike. Ja nikad ništa u sportu ne bih mogao da učinim da nisam radio u pravom okruženje ljudi iz svih struktura društva, onih koji imaju isti cilj, a bez cilja se ne ide ni na godišnji odmor...

A gde idete na odmor?

Čovek sam vode, mora pre svega. Počeo sam ponovo da odlazim na odmor u Stari Grad na Hvaru, u moju i sestrinu kuću.

Da li živite i od prošlosti?

Bože sačuvaj. Nikad to nisam razumeo ni kao igrač i trener. Nikad više od jednog dana nisam slavio ni jednu pobedu. Jer, ona je, prošlost već dan kasnije. I dalje radim na svom ukupnom obrazovanju.

Da li telo može da vam prati duh?

Može. Ne osećam nikakve tegobe, iako me „zrače” posle operacije. Imao sam tumor na pljuvačnoj žlezdi. A sve to na mene ne utiče ni psihički ni fizički.

Koju osobinu cenite kod drugih?

Kod muškarca, pre svega, dostojanstvo, iz dostojanstva sve proističe, a kod žene pamet. One su izdržljivije i mnogo su upornije u nekim odnosima od nas.

Šta mislite o vernosti?

Mislim da je uvek pokreće interes. Jer, vernost nije slepa...

Kako doživljavate ljubav?

Mislim da je to dragocen odnos. Čovek bez ljubavi nije čovek.

Ko je ili šta vaša najveća ljubav?

Ako isključim ženu onda je to sport, vaterpolo.