Istina konačno na slobodi

Dvor na Uni – „Zbog pljačke i paljenja njihovih domova, ubistva i proterivanja Hrvata”, Srbina Đuru Đurića, hrvatsko pravosuđe je, 1994. godine, u odsustvu osudilo na dvadeset godina zatvora (!) „Ratni zločinac” iz sela Unčani kod Dvora na Uni, svih poratnih godina „prebirao” je po svojoj prošlosti ne bi li pronašao bar nešto što bi ga moglo kompromitovati i izvesti pred sud za ratne zločine Republike Hrvatske.

„Jeste da sam bio pripadnik rezervnog sastava milicije i da sam, kao još dvadesetak mojih saboraca, koji su takođe osuđeni u odsustvu, učestvovao u odbrani rodnih ognjišta. Ali nije istina da sam odgovoran za zločine koji su počinjeni u banijskim selima Strugi, Zamlači i Kozibrodu. Odlučio sam da krenem u borbu i da dokažem nevinost i tako demantujem laži koje se, po ko zna koji put, pripisuju nama Srbima, počinje Đurić priču o istini koja je, nakon višegodišnje neizvesnosti, konačno ugledala slobodu.

Polovinom 2001. godine, Đurić se odlučio na taj korak i na graničnom prelazu Matijevići, između Novog Grada i Dvora na Uni, predao se graničnoj policiji Republike Hrvatske.

Za hrvatske medije sam bio uhapšen, a za srpske sam se predao. Uhapšen ili se predao, svejedno je pošto sam, sa graničnog prelaza, sa lisicama na rukama krenuo put Siska gde sam trebao biti prvi put ispitan. Pretnje vešanjem nekog nadobudnog islednika za koga rat još nije bio završen, samica za „ratnog zločinca” i neizvesnost, trajali su sve do Ilindana kada sam obavešten da se pakujem i da, nakon dva meseca zatvora, idem na slobodu. Nikakvo obrazloženje nisam dobio. Mojoj, a ni radosti posebno majke Milke i supruge Ljilje, nije bilo kraja, seća se Đuro Đurić.

Bivši srpski policajac u Hrvatsku ponovo dolazi početkom februara ove godine. I opet ga hapse. I opet za iste „ratne zločine”. Proces se ovoga puta nastavlja saslušavanjem osam svedoka. Međutim, niko od njih, u Đuri Đuriću, Đoki kako ga u Dvoru svi zovu, nije prepoznao čoveka koga je Hrvatska optužila za zločine. Posle svega Đurić je oslobođen i vraća se opet u novigradsko naselje Rakani, u Republici Srpskoj, gde ima svoju auto-lakirersku radnju.

Sve je to danas za mene jedna ružna prošlost, u kojoj sam uspeo pobediti hrvatsko pravosuđe i sa sebe skinuti teško breme ratnog zločina koga su mi pripisali. Niko ne zna koliko je još ljudi koji su, baš kao i ja, bez ijednog valjanog razloga proglašeni ratnim zločincima. Jedva čekam kada ću ponovo u svoje rodno selo. Nikada od toga nisam odustao. Opet ću da radim posao koji sam radio pre rata. I opet drugovati sa ljudima od kojih me rat samo privremeno rastavio, navodi Đurić.

Đoko je u braku sa suprugom Ljiljom koja je u ratu umrla, izrodio dva sina, a sa drugom suprugom dobio još jednog. Stariji Mile i Dragan uveliko rade u Beogradu i u Banjaluci, a najmlađi, četrnaestogodišnji Damjan, uskoro će u Italiju, u fudbalski kamp milanskog „Intera”. Kažu da je nesvakidašnji talent.

Sve što je lepo složilo mi se i došlo na svoje mesto. Stariji sinovi su uspeli u poslu, a najmlađi će, najvjerovatnije stopama fudbalskih majstora. Supruga i ja ćemo u Unčane na dedovinu. Samo sada bez ikakvog straha da će ti neko zakucati na vrata i reći da si zločinac, kaže na kraju Đuro Đurić.

Slaviša Sabljić

------------------------------------------

Povratak u Dvor na Uni

Povratku Đurićevih posebno se raduju Mirko Oblaković i supruga mu Milka. On je Srbin i načelnik Opštine Dvor na Uni, a ona lekarka u mesnoj bolnici. Raduju se jer se svaki pa i najmanji pomak nabolje, za srpske povratnike meri duplim aršinima.

U Dvor na Uni iz izbeglištva se vratilo tek dve i po od ukupno četrnaest hiljada Srba koliko ih je u ovoj opštini bilo pre rata.