Heroji poslaničkog imuniteta

Kada je poslanica Srpske radikalne stranke Nataša Jovanović, u petak za skupštinskom govornicom, kazala da je zabrinuta za zdravlje Borisa Tadića i navela da "postoje ozbiljne indicije da je predsednik Srbije ozbiljno bolestan i da njegova bolest može da utiče na vršenje funkcije" izrekla je laž ili, hajde da budem finiji – neistinu. U stvari, postojale su ozbiljne indicije da su se gđa Nataša i njene kolege veoma iznervirale zbog izjave jednog visokog ruskog zvaničnika u kojoj je pomenuo mogućnost da predsednik Rusije poseti Srbiju u vreme kada će moći da čestita Borisu Tadiću pobedu na predsedničkim izborima.

Da ne bi bilo dileme, predsednik Tadić je, hvala na pitanju, dobrog zdravlja i dok ovo čitate kopredsedava pregovaračkom timu Srbije na završnoj rundi pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije, u Badenu pored Beča.

Fantastična je stvar ta skupštinska govornica i mogućnost da čovek izrekne bilo kakvu gadost ili izmišljotinu bez ikakvih posledica. Čovek ne može da ne oseća veliku dozu sumnje u hrabrost nekoga ko optužuje, vređa i laže (pardon, govori neistinu), krijući se iza poslaničkog imuniteta. Imunitet, inače, nije izmišljen da bude kišobran za klevetnički kukavičluk, već kao mehanizam zaštite poslanika zbog izricanja drugačijih političkih stavova. On nikako ne bi smeo da omogući uznemiravanje javnosti na kreativni način pomenute gđe i njenih kolega. Ali, pošto u praksi dozvoljava, imamo otužnu realnost koju imamo.

Ubeđen sam, takođe, da ne bi trebalo da postoji imunitet ni kada je reč o kriminalnim delima bilo koje vrste. Uz mogućnost da budem dosadan, jer se ponavljam, a na konto "dijaloga" Mišković – Jovanović (u koji je uključeno nekoliko ministara i jedna ambasada), pitao bih nije li krajnje vreme da se sva otvorena pitanja izmeste iz medija u nadležne istražne i sudske organe. U slučajevima ove vrste, javnost je ta koja bi trebalo da ima imunitet i zaštitu tako što će istinu konačno saznati. I tako što bi se kriminal konačno i pravedno kaznio. Jer, optužbe su suviše ozbiljne da bi se sve završilo kao trodnevna zabava u gori posle koje se rodio miš.

Inače, početak (prljave) predizborne kampanje koji su radikali inicirali u Skupštini malo me je ipak iznenadio. Mislio sam da su naučili nešto na greškama prethodnika. Za slobističkog vakta, u nekoliko navrata, režim je posezao za "zdravstvenim kartonima" i medicinskom "naukom" kako bi se degradirali politički protivnici. Sećamo se, nije bilo tako davno. Čak i novine koje su objavljivale to đubre još se nisu u potpunosti oslobodile sramote. O inicijatorima da i ne govorim. Oni koji su posezali za oružjem takve vrste sad su na ropotarnici istorije. Nažalost, ne svi. Ne razumem kako SRS, stranka koja je toliko u sebe marketinški investirala, ne vidi koliku štetu sebi može da nanese i da tu ne može biti leba ni za koga. Sećamo se i drugih krasnih primera samodestrukcije. Koliko je štete Mihajlov svojevremeno naneo svom kandidatu, iznoseći veoma ružnu laž o protivniku? Zar je moguće da neki od onih koji žive od politike nisu izvukli nauk?

Ne treba se zavaravati, predsednički izbori biće više nego ikad začinjavani prljavštinom, lažima i podmetanjima, naročito onih koji znaju da hvataju poslednji voz. Heroji poslaničkog imuniteta, kažu glasine, toliko su dekuražirani izjavom ruskog zvaničnika da sada razmišljaju o neizlasku na izbore. Videćemo to po tome koliko će biti opstrukcije donošenju zakona koje pominje Ustavni zakon. Bez obzira na alibi koji će biti izmišljen, biće teško objasniti kako su navodna državotvornost i večna spremnost za izlazak na izborni megdan postali samo prašina na vetru.