Хероји посланичког имунитета

Када је посланица Српске радикалне странке Наташа Јовановић, у петак за скупштинском говорницом, казала да је забринута за здравље Бориса Тадића и навела да "постоје озбиљне индиције да је председник Србије озбиљно болестан и да његова болест може да утиче на вршење функције" изрекла је лаж или, хајде да будем финији – неистину. У ствари, постојале су озбиљне индиције да су се гђа Наташа и њене колеге веома изнервирале због изјаве једног високог руског званичника у којој је поменуо могућност да председник Русије посети Србију у време када ће моћи да честита Борису Тадићу победу на председничким изборима.

Да не би било дилеме, председник Тадић је, хвала на питању, доброг здравља и док ово читате копредседава преговарачком тиму Србије на завршној рунди преговора о будућем статусу Косова и Метохије, у Бадену поред Беча.

Фантастична је ствар та скупштинска говорница и могућност да човек изрекне било какву гадост или измишљотину без икаквих последица. Човек не може да не осећа велику дозу сумње у храброст некога ко оптужује, вређа и лаже (пардон, говори неистину), кријући се иза посланичког имунитета. Имунитет, иначе, није измишљен да буде кишобран за клеветнички кукавичлук, већ као механизам заштите посланика због изрицања другачијих политичких ставова. Он никако не би смео да омогући узнемиравање јавности на креативни начин поменуте гђе и њених колега. Али, пошто у пракси дозвољава, имамо отужну реалност коју имамо.

Убеђен сам, такође, да не би требало да постоји имунитет ни када је реч о криминалним делима било које врсте. Уз могућност да будем досадан, јер се понављам, а на конто "дијалога" Мишковић – Јовановић (у који je укљученo неколико министара и једна амбасада), питао бих није ли крајње време да се сва отворена питања изместе из медија у надлежне истражне и судске органе. У случајевима ове врсте, јавност је та која би требало да има имунитет и заштиту тако што ће истину коначно сазнати. И тако што би се криминал коначно и праведно казнио. Јер, оптужбе су сувише озбиљне да би се све завршило као тродневна забава у гори после које се родио миш.

Иначе, почетак (прљаве) предизборне кампање који су радикали иницирали у Скупштини мало ме је ипак изненадио. Мислио сам да су научили нешто на грешкама претходника. За слобистичког вакта, у неколико наврата, режим је посезао за "здравственим картонима" и медицинском "науком" како би се деградирали политички противници. Сећамо се, није било тако давно. Чак и новине које су објављивале то ђубре још се нису у потпуности ослободиле срамоте. О иницијаторима да и не говорим. Они који су посезали за оружјем такве врсте сад су на ропотарници историје. Нажалост, не сви. Не разумем како СРС, странка која је толико у себе маркетиншки инвестирала, не види колику штету себи може да нанесе и да ту не може бити леба ни за кога. Сећамо се и других красних примера самодеструкције. Колико је штете Михајлов својевремено нанео свом кандидату, износећи веома ружну лаж о противнику? Зар је могуће да неки од оних који живе од политике нису извукли наук?

Не треба се заваравати, председнички избори биће више него икад зачињавани прљавштином, лажима и подметањима, нарочито оних који знају да хватају последњи воз. Хероји посланичког имунитета, кажу гласине, толико су декуражирани изјавом руског званичника да сада размишљају о неизласку на изборе. Видећемо то по томе колико ће бити опструкције доношењу закона које помиње Уставни закон. Без обзира на алиби који ће бити измишљен, биће тешко објаснити како су наводна државотворност и вечна спремност за излазак на изборни мегдан постали само прашина на ветру.