Nije najpovoljniji momenat za evrointegraciju

Da je Srbija, kako je ranije najavljivano, do ovog meseca podnela kandidaturu za članstvo u EU, postojala je mogućnost da se, uprkos evropskim izborima, „pojavi neko rešenje za nas” do kraja godine kaže Maja Bobić, generalni sekretar Evropskog pokreta u Srbiji. „Ovako, pogotovu imajući u vidu neke disonantne tonove koji ne stižu od Evropske komisije, već od nekih država članica, druga polovina godine nije dobar momenat za prijavu”, dodaje ona.

Objašnjavajući da je prijava za članstvo neophodan korak u institucionalnom približavanju, Bobićeva ističe da je veoma važan i kvalitet reformi. To je nešto što mi treba da uradimo, „shvatajući da je u našu korist, a ne zarad ispunjavanja nekih zahteva”, kaže Bobićeva.

„Ne vidim zbog čega bismo mi podnosili kandidaturu za članstvo, a nismo ni potpisali SSP”, kaže Slobodan Zečević, profesor Evropskog univerziteta. On je uveren da Srbija treba da se koncentriše na ratifikaciju i na sprovođenje SSP-a, za šta je, obično, potrebno četiri-pet godina. „I Crna Gora je podnela kandidaturu, pa od toga nema mnogo vajde. Jer EU da bi nekoga primila u članstvo, najpre gleda da li postoji i politička i privredna spremnost za to”, kaže on.

Na pitanje kako treba tumačiti prekjučerašnju izjavu češkog premijera Mireka Topolaneka, koji je rekao da Srbija ne treba ni u kom slučaju da odustane od svojih evropskih ambicija, politički analitičar Dejan Vuk Stanković misli da ova poruka zvaničnika zemlje koja predsedava Uniji zapravo predstavlja presek stanja, kako u EU, tako i u Srbiji. To je, prema njegovim rečima, pokazatelj da Srbija još ne čini očekivane korake u pravcu evropskih integracija, ali i da Unija mora da sagleda efekte globalne ekonomske krize i da reši probleme koji su u vezi sa Lisabonskim sporazumom. A za to je potrebno izvesno vreme, čega Srbija treba da bude svesna i da ne odustaje od potrebnih reformi.

Nasuprot stavu da pomenuta izjava češkog premijera govori o tome da Srbija okleva u vezi sa evrointegracijama, Bobićeva kaže da ta izjava predstavlja „pozitivan signal, koji dolazi uprkos pojedinačnim porukama nekih zemalja iz EU” o zaustavljanju daljeg širenja na zapadni Balkan. „Nije baš najpovoljniji momenat za našu evrointegraciju, ali to ne može da bude za nas opravdanje, jer mi želimo u EU zbog sebe, ne zbog njih”, naglašava naša sagovornica.

Stanković podseća da je vladajuća koalicija formirana oko ideje evropskih integracija i kaže da vlast ne može Evropu da koristi samo kao neku vrstu izbornog aduta, a da potom ne čini dovoljno da, recimo, reši problem donošenja evropskih zakona u parlamentu i problem Mladića, koji je očigledno visoko postavljen u EU.

U čitavoj istoriji naše evropske integracije nismo radili onoliko koliko smo mogli, primećuje Bobićeva. Uostalom, to je potvrdio i nedavni izveštaj o implementaciji Nacionalnog programa za integraciju, prema kojem je svega 30 odsto predviđenog posla urađeno.

Ni građani Srbije, prema istraživanju javnog mnjenja koje je vladina kancelarija predstavila u januaru ove godine, nisu zadovoljni brzinom kojom se Srbija kreće ka Briselu. S tim u vezi, Stanković misli da je građanima nedovoljno objašnjeno koji su sve to koraci koje Srbija treba da preduzme kako bi se jednog dana pridružila EU.

Proces integracije u EU je dugotrajan i mukotrpan posao i broj potrebnih godina do „članske karte” vrlo je individualan, kaže Zečević. Primera radi, zemlje istočne Evrope zaključile su sporazume sa EU 1991. godine, a tek su 2003. godine uspele da potpišu sporazume o pristupanju. Ili Grčka je još šezdesetih godina imala sporazum o asocijaciji sa EU, a pristupila joj je 17 godina kasnije (zbog vojne hunte). Jedino su, kaže, razvijene zemlje, poput Švedske, Finske i Austrije, posle pada Berlinskog zida, taj put uspele da pređu praktično za dve-tri godine.