Dobro došli u Srbiju

Srbi su gosti u svojoj kući. Bukvalno. Ne zbog toga što im svako govori šta da rade u svojoj zemlji, ni zbog toga što je pola srpske zemlje i imovine u rukama stranaca, ni zato što se najgrđim nacionalizmom smatra kad u Srbiji kažeš da si Srbin. Ništa od toga. Srbin je, naime (tako piše u onome što se zove državna strategija turizma nastaloj u novembru prošle godine), najčešći turista u Srbiji. Čak 90 odsto od oko sedam miliona turističkih noćenja u Srbiji "otpada" na turiste iz Srbije. Ostalo na strance.

Stranim turistima, kako tvrde u tim istraživanjima, u Srbiji se najviše sviđaju ljudi. Na njih imaju najmanje zamerke. Možda i zato što sa nama provedu samo nekoliko dana. Ko zna šta bi mislili da moraju kao mi, turisti iz Srbije, da ostanu u gostima.

Stratezi su uočili i da se stranim turistima, koji najviše dolaze zbog posla ili su u prolazu (čak četiri petine ukupnog broja), osim ljudi, dopada hrana i provod. Za četiri dana, koliko obično ostaju, potroše oko 200, najviše 500 evra, uglavnom na hranu i piće. Većina nema vremena ni za manastire, ni za banje, ni planine, ne bi imali vremena da vide ni more, sve da ga i imamo. Samo za posao i kafanu. Onima koji imaju i vremena i volje da vide nešto više od srpskih kafana obično nema ko to da pokaže.

I tako je Beograd najposećenija turistička destinacija u Srbiji. U prestonicu dolazi 82 odsto stranih turista. Idu i u Novi Sad, kako pokazuju istraživanja Egzita (najposećenijeg događaja i turističke atrakcije u Srbiji, drugi je Sabor trubača u Guči) A Srbija nudi i Zlatibor (na kome trenutno ima najviše turista), Kopaonik, Divčibare, pa banje, Vrnjačku (najposećeniju banju ovih dana) Soko, Koviljaču, Kanjižu, seoski turizam, salaše, reke, zdravu hranu, kajmak, proju i rakiju, trube i talambase. Stratezi su sve nade uložili upravo u ove destinacije i događaje. A država obećava da će u turizam do 2015. godine uložiti oko 600 miliona evra. Nešto od tih para mogli bi da utroše da poboljšaju saobraćaj, na čemu se već dosta radi, ali i higijenu jer loši putevi i prljavi toaleti, zamerili su nam stranci, najviše odbijaju turiste. I to što većina Srba govori samo četiri jezika (srpski, hrvatski, bošnjački, crnogorski).

Ne bi, doduše, po ovom istraživanju, valjalo da se ni dinar tih para (ako nekom slučajno padne na pamet) utroši na sređivanje ruševina od bombardovanja, jer bismo time iz turističke ponude Srbije izbrisali atrakciju koja je samo prošle godine u Beograd dovela nekoliko hiljada Engleza. Ono što nisu porušili tokom bombardovanja, a zbog čega je Tom Hal, čovek koji piše za čuveni svetski turistički vodič "Lonli planet" Srbiju uvrstio u 20 najzanimljivijih lokacija u svetu u prošloj godini, lane je privuklo oko 25.000 stranih turista. I dok Hrvati i Crnogorci na Si-En-Enu reklamiraju doskora zajedničko more, Srbija na RTS-u reklamira livade i cveće. I baš kao što su se Crnogorci dosetili da na svako parče plaže pobodu suncobran i naplaćuju prilaz do mora, i Srbin se setio da stranom turisti uvali motiku u ruke, proda priču o povratku prirodi, a da mu ovaj, naivan i podnapit jake šljivke, ore, kosi i čuva stoku za džaba bar dok ne prođu ove vrućine. 

I tako je prva turistička sezona u nezavisnoj Srbiji počela sa velikim planovima. Ali ni problemi ne manjkaju. Ministar turizma je pre nekoliko dana pozvao naciju da porazmisli s čim bi Srbija mogla da se predstavi svetu, da smislimo šta bi to bio nacionalni turistički brend. Državni vrh iscrpljen mozganjem šta je najbolje za himnu, zastavu, grb i gde bi mogao da bude taj Mladić, ostao je bez ideja. Ponekad i mi imamo sreće.