Iz bezbrižne igre u školsku klupu

Sedmogodišnji Miloš iz Pančeva će u septembru ove godine prvi put sesti u školsku klupu, Kada je u pitanju njegovo buduće školovanje, ima jedan specifičan zahtev – insistira da bude u istom razredu sa svojom „devojkom” iz vrtića. Na pitanje – da li zna da će ići na psihološko testiranje, Miloš lakonski odgovara: „Znam i ne brinem, jer sam pametan”. Njegov vršnjak Strahinja iz Novog Beograda jedva čeka da se upiše u školu. Ranije se bojao šta ga tamo čeka, ali posle razgovora s roditeljima oslobodio se straha.

Prema podacima Ministarstva prosvete, sutra zvanično počinje upis 78.000 prvaka u 1.200 osnovnih škola u Srbiji. Upis će trajati dva meseca, odnosno do 1. juna, a u tom roku mališani treba da prođu sve lekarske preglede, ali i psihološko testiranje. Mnogi roditelji, međutim, ocenu psihologa doživljavaju kao izricanje „strašnog suda” o mogućnostima sopstvenog deteta. Zbog toga mame i tate ponekad dobijaju „genijalne” ideje kako da dete što bolje „prođe” na psihološkom testiranju – neki odvode budućeg osnovca kod komšije psihologa da ga posavetuje kako da odgovara na pitanja, a dovitljiviji „preko veze” nabavljaju psihološke testove i sami testiraju mališana. Za tako nešto, objašnjavaju psiholozi, nema razloga.

– Šestogodišnji i sedmogodišnji mališani koji se ove godine upisuju u prvi razred osnovne škole sutra počinju sa administrativnim „kondicionim” treningom, koji je neophodan uslov za takmičenje u osmogodišnjem školskom maratonu. Prvi dokument koji treba dostaviti upisnoj komisiji dobija se od školskog lekara iz opštinskog doma zdravlja koji daje procenu detetovih zdravstvenih sposobnosti, a nakon dobijanja zdravstvenog„sertifikata” dete čeka odlazak kod psihologa. Cilj psihološkog testiranja nije procena da li je dete pametno ili „glupo”, testovi su strukturisani tako da procene zrelost mladih ispitanika i predvide njihov (ne)uspeh u daljem školovanju– objašnjava Milja Milić, pedagog u OŠ „Skadarlija”.

Naša sagovornica objašnjava da školski psiholog i pedagog, između ostalog, treba da procene da li je dete u stanju da sedi u klupi 45 minuta, da li će mu eventualno pasti na pamet da ode kući posle drugog časa jer se nije naspavalo ili mu je predavanje učitelja dosadno. Naime, cilj testiranja nije samo procena intelektualne, već i socijalne i emocionalne zrelosti deteta, jer ako ono nije dostiglo odgovarajući nivo socijalne zrelosti i nije u stanju da se psihološki „odvoji” od roditelja, neće biti u stanju da se uklopi u grupu vršnjaka, odnosno u školski kolektiv.  

Kada se završi testiranje svih budućih prvaka, psiholog i pedagog odlučuju o sastavu odeljenja. Naša sagovornica objašnjava da nije u pitanju nikakva školska „lutrija” u kojoj najsrećniji dobijaju premiju u vidu najboljeg učitelja, već se posebno vodi računa o individualnim osobenostima mališana.

Primera radi, ako je dete stidljivo i manje komunikativno neće biti smešteno, kako kaže naša sagovornica, kod „agresivnog” i „proaktivnog” učitelja koji nema preterani senzibilitet prema „mazama”. Međutim, i posle višednevnog većanja i razmišljanja kako će razred funkcionisati kao celina i kako će se ta celina uklopiti sa nastavnikom, uvek se nađe poneki roditelj koji insistira da dete bude prebačeno kod određenog učitelja.

– Mi u principu udovoljavamo željama roditelja, jer je za saradnju roditelja i škole izuzetno važno da mame i tate imaju poverenja u osobu koja uči njihovo dete. Iskustvo nas je naučilo da decu samohranih majki treba „dodeljivati” učitelju, jer smatramo da je važno da dete u svom odrastanju i školovanju ima mušku figuru, baš kao što istog učitelja obično dodeljujemo i mlađem detetu, ako je starije s njim imalo pozitivna iskustva. Roditelji obično iznose argumente tipa „želimo da naše dete bude i istom razredu sa njegovim najboljem drugarom iz obdaništa”, a nije redak slučaj ni da mame i tate požele da njihov mališan u klupi sedi sa nekom „vrednicom”, kako bi školski čas ozbiljnije shvatio – priča Milja Milić

Izbor škole je takođe dilema za roditelje, koji se najčešće rukovode blizinom ustanove njihovom domu, ali i preporukama poznanika. Zbog toga se često može čuti priča da je neka škola popularnija od druge.

„Sve osnovne škole rade dobro, prilično su ujednačene, ponuda je slična i teritorijalni princip se primenjuje, odnosno đaci uglavnom upisuju škole na području gde stanuju”, kaže Milka Andrić, pomoćnik ministra prosvete za predškolsko i osnovno obrazovanje i vaspitanje.

Broj đaka u školi i koliko su prvaka upisali, po njenim rečima, svakako nije kriterijum po kojem bi neko mogao da procenjuje koje su škole popularne, a koje ne. Razlozi zašto se manje đaka upisuje u neku školu najčešće su mesto gde se ona nalazi, koliko ima škola na tom području, koliko je naseljeno i, najvažnije, koliko ima dece.

Milka Andrić ističe da upravo zbog toga u većini škola u centru grada ima manje prvaka, jer nema dovoljno dece, dok su prigradske škole prepune.

– Mnogim roditeljima je važno koji se strani jezici izučavaju u školi, gde se engleski uči od prvog razreda, da li postoji celodnevna nastava ili produženi boravak, koji omogućava da se đaci rasterete od učenja kod kuće, ali i pomaže roditeljima koji rade gotovo ceo dan – kaže Andrićeva.

Pomoćnik ministra prosvete objašnjava da sve škole imaju mogućnost da uvedu engleski od prvog razreda, ukoliko imaju stručne kadrove, a najčešće ih imaju, kao i da su škole dovoljno autonomne da same osmišljavaju fakultativne programe i privlačne izborne predmete.

Katarina Đorđević  - Jelena Beoković